Lekovite biljke od davnina do našeg doba

Tradicionalna medicina je u našem narodu oduvek bila veoma cenjena. Naši stari su lek za tegobe i bolesti tražili u prirodi, i ona im je širokogrudo davala najraznovrsniju terapiju iz svoje bogate „apoteke“. Tačno se znalo koji cvet, list, stabljiku, koren ili plod treba ubrati za ublažavanje bola, kod upale organa, protiv kašlja, groznice, neplodnosti…

Prirodi se nekada verovalo na reč, a danas sa sigurnošću znamo da je ta vera bila potpuno opravdana. Naučna istraživanja i laboratorijska ispitivanja su dokazala da lekovite biljke pomažu čoveku u unapređenju i održavanju zdravlja, kao i da i te kako imaju osnova u modernoj medicini. Na primer, pomenuta istraživanja su pokazala da seme peršuna utiče na povećanje plodnosti zahvaljujući apiolu, ili da je crveni zdravac prebogat lekovitim flavonoidima i taninima kojima štiti reproduktivni trakt, da bela imela uništava ćelije karcinoma i jača imunitet, da eterično ulje vranilove trave efikasno ubija mikrobe, da je rastavić odličan diuretik koji pomaže kod urinarnih infekcija, upala i bolova, dok alkaloidi iz srdačice čuvaju srce i krvotok. Ovakvih naučnih istraživanja ima mnogo i ona daju čvrstu osnovu blagodeti upotrebe lekovitih biljaka.

Ali kada je zapravo bio početak tih saznanja i spoznaja, i da li je narodna medicina nastala zaista od naroda ili je postojala i pre čoveka?

Zoofarmakognozija – fitoterapija od praiskona

Često kažemo da se lekovito bilje koristi od pamtiveka, ali istina je da se zapravo koristi i pre vremena koje ljudska vrsta pamti. Vlasnici pasa to dobro znaju: kada pas jede travu, znači da mu nešto nije u redu sa stomakom ili ima parazite. Pas je svestan da pomoću trave može da lakše povrati sadržaj iz stomaka koji mu smeta, ili da ga brže izbaci kroz izmet.

Ova životinjska mudrost ima i svoje ime: zoofarmakognozija (od zoo – životinja, pharma – lek i gnosis – znanje, spoznaja, uvid). Posmatranjem šimpanzi, na primer, uočeno je da gutaju celo, vrlo grubo lišće biljke koju inače izbegavaju, a koje nema nikakve nutritivne vrednosti ako se ne žvaće. Kada su se primatolozi zapitali zašto to rade, odgovor im je stigao od jedne tanzanijske ženke šimpanze koja je patila od parazita i teškog zatvora, a dan nakon uzimanja lišća je potpuno ozdravila. Šimpanza je jednostavno bila sama svoj lekar. Potom se postavilo pitanje da li je to ponašanje stečeno ili urođeno, a zaključak, prilično logičan, je da je šimpanzama „samolečenje“ zapisano u genima. One jedinke koje su tu praksu upražnjavale imale su veću stopu preživljavanja i iskustvo bi prenosile na sledeće generacije.

Nisu šimpanze jedine koje koriste biljke za oporavak, mnoge životinje poseduju moć zoofarmakognozije. Onda nije ni čudo što čovek koristi lekovito bilje od pamtiveka. Ali, za razliku od životinja, čovek je shvatio kako da te biljke preradi da bi iz njih izvukao najveću korist.

Biljni lek iz pećine

Arheologija je zabeležila najstarije ostatke suvog lekovitog bilja u pećini Šanidar u Iraku za koje se procenjuje da su stari čak 65 000 godina. Da je lekovito bilje oduvek bilo dragoceno i da njegova vrednost ne bledi ni danas, potvrđuje i činjenica da se, od 8 biljaka koje su tu pronađene, 7 i dalje koriste za lečenje. Među njima je i hajdučka trava. Mnogo milenijuma nakon Neandrentalaca koji su sahranjeni u ovoj pećini, istu tu lekovitu biljku, hajdučku travu, bere Avicena na poljima Persije, i namenjuje je za poboljšanje cirkulacije i protiv grčeva. Travar i lekar je u neku ruku i alhemičar, koji običnu travku pretvara u zlata vredan lek. Zato nije slučajno što je naučni naziv za virak, vrkutu baš Alchemilla, od arapske reči alkemelih – alhemičar – “mali čarobnjak”. Osim što se znalo za lekovita svojstva ove biljke, verovalo se da rosa sa njenih listova, koju su zvali i nebeska voda, ima moć da metal pretvori u zlato.

Narodna iskustva su postament medicine

Ako posmatramo prirodu kao jedan celovit, jedinstveni organizam, lako možemo uočiti da ona sadrži sve što je potrebno za nastanak i održanje života. Svaki disbalans ima svoj kontra-teg, svaka boljka ima svoj lek. U tom složenom svetu svako biće koje je deo njega je ujedno i zaseban mikrosvet, i njihova međusobna interakcija vidljiva je na svim poljima. Mikrosvet i makrosvet ogledaju se jedno u drugome, pa je tako svaka jedinka, od najsitnijeg organizma do najsloženijeg, točkić mehanizma koji ga napaja energijom.

U skladu sa osnovnim principima kosmogonije, drevne teorije nastanka sveta, četiri osnovna elementa: voda, vatra, zemlja i vazduh, spajaju se u skladnim proporcijama kako bi materiji udahnula dušu. Naši preci koji su posmatrali nebo nezagađeno uličnim osvetljenjem i hodali po poljima koja nisu poznavala kisele kiše i izduvne gasove, lako su uočavali ovu povezanost i znali su gde da traže pomoć kada telo ili duša zabole.

Avicena je samo jedan iz niza sjajnih lekara tokom istorije koji se, između ostalog, oslanjao i na isceliteljsku moć lekovitog bilja. Neki od njih su deo mita, kao kineski car Šen Nung, ’božanski ratar’ prozirnog stomaka, koji je prvi koristio žen šen. Za razliku od njega, ljudi od krvi i mesa, poput Hipokrata i Teofrasta, postavili su jasnu granicu između izlečenja i božanske intervencije. Pedanije Dioskurid, travar i hirurg iz vremena vladavine Nerona, ostavio je za sobom preko 1000 zapisa o lekovitim svojstvima oko 600 biljaka. Verovatno ne postoji osoba koja nije čula za Galena, hirurga iz 2. veka naše ere, kao i Paracelzusa, rođenog u Švajcarskoj, ali zapravo građanina sveta koji je proputovao Evropu, od Skandinavije, preko Moskve, sve do Egipta, Svete zemlje, Turske, Balkana i Grčkih ostrva, a istoriji medicine zaveštao je kauterizaciju rana, obaveznu amputaciju gangrenoznih udova i toksikologiju. Među običnim ljudima veoma cenjeni lekar, a prezreni ‘lakrdijaš’ među visokoobrazovanim naučnicima tog doba čije je uskogrude teorije opovrgavao u praksi, Paracelzus je verovao u posmatranje prirode, eksperimentisanje, svestranost. Tvrdio je da doktor „mora biti alhemičar, mora da posmatra majku zemlju gde leže minerali, a kako planine neće doći njemu, on mora otići u planine“. Kako su mu putovanja proširila vidike, smatrao je da se iskustvo o svetu mora prikupljati iz svih izvora, ne samo od priznatih naučnih autoriteta, već i od starica, Ciganki, proročica, nomadskih plemena, pa čak i odmetnika i lopova. Kako se ljudi, biljke, minerali i bolesti razlikuju od mesta do mesta, tako se i doktor mora kretati i prikupljati znanja svuda.

Engleski herbalizam obeležio Nikolas Kalpeper, koji se rodio iste godine kada je umro veliki Šekspir. Život je posvetio proučavanju lekovitog bilja i sva svoja saznanja sažeo u delu Sve o biljkama, a bolesne je lečio besplatno, verujući da je medicina javno dobro, i da se lek za svaku boljku može ubrati u neposrednoj okolini.

O svim ovim vrsnim lekarima postoje brojni zapisi i njihova dela i dalje žive. Ali njihova učenja se baziraju na hiljadama i hiljadama narodnih iskustava i znanja koja su se vekovima prenosila s kolena na koleno i kombinovala u raznim biljnim preparatima. Baš kao što je Paracelzus dragocene podatke o lekovitom bilju prikupljao od starica i nepismenih nomada po raznim evropskim zabitima, i ono što danas znamo, a što je nauka i dokazala, dugujemo brojnim bezimenim travarima kako s naših prostora, tako i diljem sveta.

Prošli vek obeležila je i Austrijanka Marija Treben, koja je ponovo probudila pažnju i interesovanje zapada za lekovito bilje. U svojoj knjizi Zdravlje iz božje apoteke, Treben ne negira važnost saznanja moderne medicine, ali podseća da je prekomerna i često pogrešna upotreba antibiotika dovela do ozbiljnih negativnih posledica. Među biljkama koje Marija Treben pominje su i virak, rusomača, hajdučka trava i neven, koje su posebno korisne ženama, u raznim fazama života. I naši čuveni „narodni lekari“, Vasa Pelagić i Jovan Tucakov, posebno cene hajdučku travu koju, kako Pelagić kaže, „zna gotovo svaki seljak bez sviju botanika i botaničara“, a u riznici Tucakova posebno mesto zauzimaju i crveni zdravac, virak, rusomača i neven. Neuredne menstruacije, belo pranje, bolovi, grčevi, odlivi, upale jajnika, miomi, ranice na grliću, prolaps materice, opuštenost trbušnih mišića i materičnih ligamenata nakon porođaja, sve su to poremećaji za koje se pomoć može naći u ovom bilju.

Lekovito bilje u tinkturama

Zahvaljujući arheološkim dokazima znamo da se lekovito bilje sigurno svesno koristilo pre 65.000 godina. Listići biljaka često su privijani na rane, a otkad je vatre i posuđa, bilo je i odvaraka, čajeva od raznih trava. Vremenom i iskustvom vračevi su dolazili do saznanja kako je najbolje pripremati i kombinovati koju biljku, koren ili koru, da li je kuvati, prelivati vrelom vodom ili natapati u hladnoj vodi. Ali to je podrazumevalo da sa sobom uvek treba imati dovoljno biljaka, posuda i mogućnosti loženja vatre. Odvarci, pritom, nisu mogli dugo da stoje. Idealno je bilo sažeti ono što je najmoćnije u nekoj biljci u što manju bočicu. I to je postalo moguće s pojavom alkohola.

Alkoholne biljne tinkture su mnogo koncentrovanije od čajeva, jednostavne za upotrebu i mogu se nositi svuda sa sobom. Dovoljno je ukapati ih u malo vode, i eto napitka koji je mnogo moćniji od nekoliko šolja čaja! Otkrićem tinktura lečenje biljem podignuto je na viši nivo. Jedna od najranijih alkoholnih tinktura, stara oko 5000 godina, pronađena je u grobnici faraona-kralja Škorpiona u Egiptu. Bioarheolozi su uspeli da identifikuju sastav posude: vino i lekovite biljke. Nakon Egipćana, stari Rimljani su često natapali biljke u vinu, a najčuveniji lekar koji je koristio biljne tinkture 400 godina pre naše ere bio je Hipokrat, sa svojim čuvenim receptom protiv crevnih parazita Hippocraticum vinum. Zapadna medicina od 12. do 17. veka zasnivala je svoje učenje upravo na pripremi i upotrebi biljnih tinktura.

Naši stari su od davnina stavljali biljke u rakiju, pa i danas imamo čuvene travarice. Kao i svuda tokom istorije, i kod nas rakija se prvo koristila kao lek, a tek kasnije je postala napitak za uživanje (ili zloupotrebu). Danas znamo da, osim što su jednostavnije za upotrebu i mogu se nositi svuda sa sobom, biljne tinkture pružaju mnogo više od biljnih čajeva jer se brže i lakše apsorbuju u organizmu.

Nastavljamo tradiciju

Od drevne kineske medicine, 600 biljaka antičkih lekara, Aviceninog bilja s dušom, kosmopolitskih biljaka Paracelzusa i onih iz Kalpeperovog dvorišta, preko naših čuvenih travara i travarki, lekovito bilje ima sposobnost da nas ujedini, ne samo prostorno, već i kroz vreme. Ko zna koliko žena je ublažilo menstrualne grčeve zahvaljujući virku Marije Treben, koliko ih je regulisalo obilna krvarenja zahvaljujući Aviceninoj hajdučkoj travi, koliko ih je zatrudnelo zahvaljujući rusomači, nevenu, crvenom zdravcu…

To je tradicija koju ne smemo prekinuti. I zato nju danas nastavlja Herba Svet. Lekovito bilje čiju vrednost su potvrdili vekovi a moderna nauka dokazala, sa najčistijih polja i u najiskoristljivijem obliku i proporcijama, sabrano je u stručno pripremljenim preparatima koji već preko 20 godina svoja lekovita svojstva nesebično daruju svima, i čuvaju zdravlje ljudi kako na našim prostorima, tako i na dalekim kontinentima.