Poverenje

Jedan od najvažnijih faktora u svakom međuljudskom odnosu je poverenje. Bilo da se radi o partnerskim, roditeljskim, prijateljskim ili poslovnim odnosima, bez poverenja ne možemo daleko stići. Osobe koje nam ulivaju poverenje automatski nam deluju privlačne, lepe, dobronamerne, moralne i principijelne.

KOGNITIVNO I AFEKTIVNO POVERENJE

Psihologija pravi razliku između kognitivnog i afektivnog poverenja. Kognitivno se zasniva na našem saznanju i dokazima na osnovu kojih prosuđujemo da li nekome možemo da verujemo. S druge strane, afektivno poverenje nastaje na osnovu naše emotivne povezanosti s nekim, osećajem sigurnosti koji nam uliva, kao i svih ostalih prijatnih osećanja koja nastaju prilikom susreta s tom osobom. Narodskim jezikom rečeno, razlika između kognitivnog i afektivnog poverenja je u tome da li nekome verujemo glavom ili srcem.

U našem jeziku reč poverenje ima koren u veri. Vera je nešto neopipljivo, nematerijalno, a ako imamo u vidu veru u religijskom smislu, onda je jasno da se ona pre zasniva na srcu nego na glavi. I brojna istraživanja su pokazala da se poverenje više gradi intuitivno nego racionalno, čak i kada su u pitanju čisto poslovni odnosi. Ali isto tako povezane reči s verom su lakovernost i nepoverljivost. To su dva ekstrema – ljudi koji misle da su svi dobri i, suprotno, da se nikome ne može verovati.

Količina poverenja koju pokazujemo, dakle, u mnogome otkriva naš stav prema svetu oko nas. Ako ni u koga ne verujemo, onda se neminovno osećamo izolovano i usamljeno, što lako vodi u stanje depresije. Ovakav stav se često gradi najranije u detinjstvu, zavisno od toga da li roditelji od kojih zavisimo umeju da prepoznaju naše potrebe i dosledno ih zadovoljavaju, ili suprotno, zanemaruju nas ili nedosledno reaguju na naše prohteve pa zato od tih najranijih dana, kada smo najranjiviji, stičemo utisak da nemamo na koga da se oslonimo.

dečje poverenje: dete se baca ocu u naručje

Ma koliko mislili da nekoga volimo, ako u njega nemamo poverenja to nije prava ljubav. Ako analiziramo svoju okolinu, osobe koje su nam najbliže su one kojima poklanjamo najveće poverenje, i isto tako, oni nama. To je odnos međusobnog poštovanja u kom nema mesta sumnjama i uznemirenosti. Odnos koji nas drži u stanju opčinjenosti ali u kom nema poverenja pa smo u konstantnom grču jer očekujemo da će nas naš predmet divljenja izneveriti i zadati nam bol je daleko od ljubavi.

KAD VERUJEŠ SVIM SRCEM POGREŠNOJ OSOBI

Poverenje je spona između dve osobe koja obema omogućava da budu to što jesu, bez nerealnih očekivanja. Zato je za njenu izgradnju potrebno vremena i truda, prepoznavanja i uzvraćanja. Kada ga izgradimo, ono nas nagrađuje osećajem sigurnosti i izvesnosti, što je idealna sredina za lični rast i razvoj. Kada se ta spona sruši, kada nas neko izda, ostaje osećaj praznine i izmicanja tla pod nogama.

A emocije su nezgodna stvar, baš zato što nisu opipljive. Ipak, osećaji povređenosti, usamljenosti, stida, krivice i socijalne anksioznosti koji prate iznevereno poverenje mogu se danas „očitati“ u određenim regijama mozga koje su zadužene i za fizičku bol, kao i ostaviti pečat na naše ponašanje, samopouzdanje i buduće poverenje.

Iznevereno poverenje je traumatično, i kada nam se dogodi u detinjstvu, uobičajena reakcija je blokiranje svesnosti o toj konkretnoj izdaji. Tada slepo nastavljamo da budemo vezani za osobu koja nas je izneverila, a ta šema ponašanja se prenosi na buduće odnose u odraslom dobu. Mi nesvesno postajemo žrtva i nismo u stanju da donosimo racionalne odluke u vezi s poverenjem. Šta više, kako smo u detinjstvu izgubili sposobnost da identifikujemo osobe od poverenja, u budućnosti možemo postati ili lakoverni ili u potpunosti nepoverljivi. Averzija prema poverenju je naš mehanizam da zaštitimo sopstvenu ranjivost, izbegnemo negativne emocije i zadržimo kontrolu. Ukoliko tu šemu nismo u stanju da osvestimo, ići ćemo iz jednog disfunkcionalnog odnosa u drugi i iz razočaranja u razočaranje.

POVERENJE I HEMIJA

Ipak, osim našeg ličnog iskustva, u gradnji poverenja veliku ulogu igra i čista hemija. Istraživanja su pokazala da se jednostavnim ušmrkavanjem oksitocina, neuropeptida koji je sastavni deo emotivnog vezivanja, značajno povećava poverenje među ljudima. Ovaj efekat oksitocina ne samo da povećava spremnost da snosimo materijalni rizik, već i da prihvatimo društvene rizike koji neminovno proizilaze iz međuljudskih interakcija. Interesantno je da izvor neizvesnosti – društvene i ne-društvene različito utiče na aktivnost amigdale u mozgu, što potvrđuje da je amigdala „dirigent“ u našim socijalnim i ekonomskim interakcijama.

gest poverenja

Potreba da nekome verujemo je iskonska i predstavlja osnovu ljudskog društva jer je duboko utisnuta u našem kolektivnom nesvesnom: ona se prenosi s generacije na generaciju i zapisana je u našim genima. Isto je i sa nepoverenjem: ako su naši preci živeli u okruženju punom nepoverenja, ti modeli će biti preneseni i na nas. Naša je dužnost da takav šablon prepoznamo i potrudimo se da ga promenimo. Samim osvešćivanjem problema započinjemo proces transformacije.

Poverenje je danas neophodno ne samo u ličnim odnosima, već i u ekonomiji, trgovini a posebno u medicini. Poverenje je rizik, a ko ne reskira neće ni profitirati. Život je prepun rizika, naročito onih emotivnih. Jedno je sigurno: nećemo uspeti da ga proživimo do kraja a da nas baš niko ne izneveri. Kako da znamo u koga možemo imati poverenja? Možda da poslušamo jednostavan savet pisca Ernesta Hemingveja: Najbolji način da otkriješ da li nekome možeš da veruješ je da mu veruješ.

A kada nas neko izneveri, tu je Optima Forma. Ovaj prirodni preparat na bazi tri lekovite biljke – hmelja, valerijane i matičnjaka, pomoći će nam da se opustimo, odagnamo depresivne misli, lakše zaspimo i kvalitetnije spavamo. Iako će nas uveče uspavati, tokom dana Optima Forma će nam pomoći da bistrije razmišljamo, lakše donosimo odluke i bolje pamtimo. Možda ljudima ne možemo uvek verovati, ali jedno je sigurno – lekovite biljke nas nikada neće izneveriti. I to je zapisano u našim genima: njih su naši preci vekovima koristili kada ih nešto zaboli, bilo da se radi o telu ili duši. I uvek su im pomagale. To drevno poverenje danas je dokazano u savremenoj laboratoriji Herba Sveta. Lekovite biljke zaista sadrže komponente koje doprinose našoj dobrobiti. Na primer, hmelj direktno utiče na receptor melatonina koji igra važnu ulogu u cirkadijalnom ritmu dok njegove beta kiseline deluju na naše neurotransmitere koji regulišu san i smirenost. Matičnjak, osim što umiruje, ima i sastojke koji deluju kao antioksidanti, dok valerijana sadrži valepotrijate koji smanjuju grčenje mišića i umiruju delujući direktno na amigdalu. Nije li to dovoljno za puno poverenje?

optima forma za opuštanje

Prethodni članak
Kuvad
Sledeći članak
Mentalna magla u menopauzi
Select your currency
RSD Srpski dinar
EUR Euro