Kada bismo želeli da pronađemo jednu reč koja je vekovima sažimala kompleksnost ženskog iskustva u dijagnozu, često pogrešnu, gotovo uvek nepravednu, onda bi to bila upravo histerija. Sama reč potiče od starogrčke reči hystera, što znači materica. I tu, već na samom jezičkom pragu, počinje fascinantna i mračna priča o tome kako je žensko telo, a posebno njegova duboka enigma, postalo teren za strah, torturu i kontrolu.
Za antičke lekare poput Hipokrata materica nije bila samo organ, ona je bila stvorenje za sebe, lutajuća, žedna, kapriciozna. Verovalo se da može da šeta kroz telo žene i izazove gušenje ako se popne do grla, vrtoglavicu ako se približi mozgu, ili teskobu ako se „uznemiri“ prazninom. Žena bez muža, bez dece, bez „funkcije“ – bila je rizična. Jer njena materica je, po tadašnjem verovanju, bila kao izgladneli stvor koji traga za ispunjenjem, a u svojoj gladi izaziva ludilo.
U toj prvoj velikoj medicinskoj zabludi, fiziologija i filozofija, mit i medicina stopili su se u opasnu pretpostavku: da su ženski um i telo nerazdvojivo vezani, i da kada telo “zakaže” – um mora da trpi. Histerija, u tom kontekstu, nije bila bolest, već osuda. Osuda žene da živi pod stalnom sumnjom, ne samo kao emotivno nestabilna, već i kao potencijalno opasna, i to ne zbog svojih dela, već zbog svoje biologije.
Tako je nastao jedan od najdugovečnijih i najštetnijih medicinskih mitova – da je ženska psiha vođena matericom, da je u svojoj suštini impulsivna, haotična, neuračunljiva. I ta predstava o ženi čija unutrašnjost „divlja“ postala je temelj vekovne stigmatizacije.
Verovalo se da je materica “lutajući organ”, žedna pažnje, ljubavi, ili pak ploda, i da, ako ostane prazna, postaje nemirna i buntovna. Tako su žene, naročito one neudate, udovice ili bez dece, bile češće „pogođene“ ovom dijagnozom. Histerija je tako postala dijagnoza samog ženskog postojanja – osnova za sumnju, ali i izgovor za kontrolu.
HISTERIJA KROZ ISTORIJU: OD BOŽANSKOG DO PATOLOŠKOG
U srednjem veku, histerija se povezivala s đavolom. Žene koje su pokazivale znake histerije, epileptične napade, seksualnu želju ili emocionalne izlive, često su bile optuživane za veštičarenje. Njihova patnja bila je doživljavana kao greh ili kazna. Tek u 17. i 18. veku počinje da se formira medicinsko razumevanje, iako još uvek u senci predrasuda.
U 19. veku, dolazi do velike promene u tumačenju histerije. Dvoje ključnih muškaraca tog vremena, francuski neurolog Žan-Martin Šarko i bečki lekar Sigmund Frojd, pokušali su da „oslobode“ histeriju od njenog doslovnog značenja vezanog za matericu i prebace je u polje psihe. U bolnici Salpetrier u Parizu, Šarko je hipnotisao žene koje su patile od raznih oblika neuroze, konvulzija i „misterioznih“ simptoma. Verovao je da se histerija može izazvati i ublažiti sugestijom, što je bilo revolucionarno, ali i duboko kontroverzno. Neretko su ti eksperimenti izvođeni pred publikom, kao neka vrsta „naučnog cirkusa“, u kojem su žene hipnotisane i izvedene da pokažu simptome pred studentima i lekarima, često na ivici javnog poniženja.
Mladi Frojd, učenik Šarkoa, preuzeo je ove ideje i nadogradio ih svojim teorijama. On je tvrdio da su simptomi histerije zapravo fizički izrazi potisnutih emocija i seksualnih trauma, često iz detinjstva. Umesto da pacijentkinja zaboravi ono što je doživela, trauma bi bila „zaključana“ u nesvesnom, a telo bi govorilo umesto nje – kroz paralize, napade, nesvestice, ili potpuni gubitak glasa.
Iako se Frojd smatra ocem moderne psihologije, njegove teorije o histeriji bile su dvosekli mač za žene. S jedne strane, prepoznao je važnost psihičkih procesa i priznao da bol može biti stvarna i bez telesnog uzroka, što je bilo veliki korak napred. S druge strane, njegove interpretacije su često vodile ka patologizaciji ženske seksualnosti. Žena koja bi imala „neobjašnjiv“ napad, vrtoglavicu, ili gubitak svesti, bila je, u očima tadašnje medicine, osoba sa potisnutim seksualnim nagonima ili željama prema ocu, bratu ili terapeutu.
Histerija je tako postala neka vrsta „ženske sudbine“, dijagnoza koja je istovremeno bila i kazna i objašnjenje. Svaka emocija, svaka želja, svaka slabost ili bunt mogli su da se podvedu pod tu maglovitu dijagnozu. A budući da su se žene smatrale više emocionalnim, slabijim, „nervoznijim“ bićima po prirodi, dijagnoza histerije je bila rezervisana upravo za njih, kao da su od rođenja predodređene za psihički poremećaj.
Zanimljivo je da se nijedan muškarac nije mogao „dijagnostikovati“ kao histeričan. Iako su i oni patili od anksioznosti, trauma i nervnih slomova, njihovi simptomi su se klasifikovali drugačije, kao neurastenija, depresija ili „umor od civilizacije“. Žene, s druge strane, bile su „histerične“. Njihova psiha je bila podređena telu, a telo opet podređeno emocijama koje se nisu mogle racionalno objasniti.
Ovakva rodna pristrasnost ostavila je duboke posledice na tretman žena u medicini, ali i u društvu. Umesto da ih oslobodi, Frojdova teorija je, paradoksalno, dodatno učvrstila stereotip o ženama kao bićima sklonim iracionalnosti, emocionalnim izlivima i „slabosti karaktera“. Tako je, čak i kada je histerija „izašla“ iz materice i ušla u psihu, ostala zatočena u predrasudama.
HISTERIJA KAO SREDSTVO KONTROLE: CENA ŽENSKE KROTKOSTI
Ali to nije sve. Nažalost, u dugoj istoriji medicine, histerija je bila više od dijagnoze – bila je etiketa, sredstvo moći i oruđe za disciplinovanje. Dijagnoza, rezervisana isključivo za žene, pretvorena je u alat kojim su ženska osećanja, ponašanje, želje i pobuna medicinski neutralisani. Kada žena nije želela da se uda, kada je bila “preterano emotivna”, kada se suprotstavljala autoritetu ili patila od neplodnosti, to bi bilo protumačeno kao simptom histerije.
U viktorijansko doba, kad je ženska seksualnost bila tabu, bilo kakvo ponašanje koje bi odstupalo od strogo propisanih normi, kao što su melanholija, nesanica, „živčani slom“, pa čak i pisanje poezije, moglo je poslužiti kao osnov za hospitalizaciju. Mnoge žene su završavale u ustanovama za mentalno obolele, uglavnom protiv svoje volje. Tu nisu dobijale brižnu negu, već su bile izložene terapijama koje danas deluju zastrašujuće. “Histerične” pacijentkinje su tretirane elektrošokovima, hladnim kupkama, prisilnim hranjenjem i izolacijom u mračnim sobama bez kontakta sa spoljašnjim svetom. Smatralo se da će telesno iznurivanje „umiriti“ hiperaktivni nervni sistem.
U Americi i Velikoj Britaniji tokom 19. i s početka 20. veka, praksa lobotomije, hirurškog presecanja nervnih veza u prefrontalnom korteksu, primenjivala se nad „neposlušnim“ ženama koje su pokazivale znakove depresije, teskobe, ili jednostavno nezadovoljstva. Mnoge od njih su nakon zahvata izgubile osnovne kognitivne sposobnosti, pretvorene u senke onoga što su nekad bile – tihe, mirne, „više nisu smetale“.
U nekim zemljama, prisilna sterilizacija žena sa dijagnozom „mentalnih bolesti“ bila je legalna sve do kasnog 20. veka. U Švedskoj je zakon koji je dozvoljavao sterilizaciju „nesposobnih za roditeljstvo“ ukinut tek 1976. godine. U Sjedinjenim Državama, crne i latinoameričke žene često su bile sterilizovane bez znanja tokom porođaja ili rutinskih operacija, navodno „za njihovo dobro“, jer su bile „neurotične“ ili „nestabilne“.
Ali kontrola nije bila samo fizička, bila je i emotivna i ideološka. Pojam histerije je učvrstio ideju da žene ne mogu da upravljaju sopstvenim telom, emocijama ili životnim izborima. Čim bi pokazale previše osećanja, bilo tuge, besa ili entuzijazma, dobijale bi etiketu “nervozne”, “histerične”, “preemotivne”. Time je bio opravdan svaki pokušaj da se ućutkaju, pa makar i pod maskom lečenja.
Značajan primer iz književnosti je kratka priča Žuti tapet (The Yellow Wallpaper) iz 1892. godine, koju je napisala Šarlot Perkins Gilman. Inspirisana sopstvenim iskustvom „terapije odmora“ („rest cure“), priča prikazuje ženu koja je prisilno izolovana u sobi sa žutim tapetama zbog „nervne iscrpljenosti“, a njeno postepeno mentalno propadanje, uzrokovano upravo samom terapijom, prerasta u potresan protest protiv sistema koji žensko telo i um ne razume, već kažnjava.
U svemu tome, zajednička nit bila je tišina – bilo je potrebno da žene budu tihe, poslušne i zadovoljne, bez obzira na to šta osećaju. Ako nisu bile takve, medicina je nalazila načina da ih „ispravi“. A ako nije, društvo ih je marginalizovalo, zatvaralo ili uništavalo.
Ovakvi slučajevi možda deluju daleko, gotovo viktorijanski, ali i danas žene često dobijaju savet da „popiju čaj i smire se“, kada se žale na hormonske promene, hronični umor, bolove ili mentalno zdravlje. Histerija je kao dijagnoza izbrisana iz udžbenika, ali njena senka još uvek lebdi – u načinu na koji se žensko telo i dalje doživljava kao preterano, prekomerno, preosetljivo.
PSIHOLOGIJA I EMOCIJE: KAD SU HORMONI KRIVI
S razvojem psihologije i endokrinologije, postalo je jasno da ono što se nekada zvalo “histerija” često ima biološke, emotivne i društvene uzroke. Hormonske oscilacije, posebno kod žena, utiču na čitav spektar osećanja i ponašanja, od blage razdražljivosti do intenzivnih emocionalnih kriza.
Tokom menstrualnog ciklusa, nivo estrogena i progesterona se menja. U lutealnoj fazi (pred menstruaciju), žene mogu osećati anksioznost, tugu, umor, čak i bolove, fizičke i psihičke. U pubertetu hormonske promene stvaraju osećaj zbunjenosti i nesigurnosti. Tokom trudnoće i porođaja dolazi do ogromnih promena hormona, što može izazvati postporođajnu depresiju. U menopauzi pad estrogena može izazvati valunge, nesanicu, razdražljivost, strahove, suicidalne misli i manjak energije.
Dakle, nije u pitanju “histerija”, već naučno dokazani procesi koji utiču na mozak, raspoloženje, kogniciju i telo. Problem je, međutim, što i danas društvo često ignoriše ili banalizuje ove promene.
Sredinom 20. veka, dijagnoza “histerije” je izbačena iz većine medicinskih klasifikacija. Ali njena senka i dalje lebdi. Kada se žena požali na bol, umor ili anksioznost, često joj se sugeriše da “preteruje”, da je “preosetljiva”, da su joj “verovatno oni dani u mesecu”.
Danas znamo da su polni hormoni – estrogen, progesteron, testosteron – povezani sa neurotransmiterima kao što su serotonin i dopamin. Naučne studije su pokazale da hormonalne promene nisu izgovor, već stvaran biološki mehanizam koji utiče na mozak, srce, kosti, raspoloženje i energiju. Savremena i ozbiljna ginekologija pokušava da holistički pristupi ženi, ne samo kao telu koje rađa, već kao celokupnom biću koje oscilira, oseća, pamti, sanja.
Moderne žene sve češće prepoznaju signale svog tela: promene u energiji, snu, emocijama, težini, koži, koncentraciji. One više ne prihvataju ćutke PMS, bolne menstruacije, anksioznost ili neredovne cikluse kao “sudbinu”. Zahvaljujući savremenoj farmakognoziji, sve veći broj žena traži i nalazi pomoć u biljkama koje su vekovima bile deo tradicionalne medicine, čije je dejstvo sada i naučno potvrđeno – virak, hajdučka trava, crveni zdravac, zlatna maka, neven, rusomača…
Upravo tu dolazi do izražaja snaga Femisan preparata. Bilo da je reč o Femisanu A koji balansira hormone, umiruje PMS i pomaže kod cista i neplodnosti, Femisanu Gold i Femisanu B, koji olakšavaju menopauzu bez sintetičkih hormona, Femisan Balance vagitorijama koje štite od infekcija i isušivanja sluzokože, Femisanu Folat Pro koji se stara za zdravu trudnoću i sprečava postporođajnu depresiju, ili Femisan Inositolu, koji pomaže kod policističnih jajnika i insulinske rezistencije – ovi preparati predstavljaju spoj tradicije i nauke.
Zahvaljujući pažljivo biranom lekovitom bilju i bezbednoj formuli, Femisan preparati ne nude samo olakšanje – oni nude snagu, pomažu ženama da ostanu pribrane, aktivne i svoje, čak i u danima kada hormoni vode svoj tihi rat ispod površine. Danas, kada žena odluči da prepozna i razume svoje telo, više ne govori o “histeriji”, već o snazi. I u toj snazi, Femisan je saveznik – tih, moćan i prirodan.
