Danas često koristimo reč stres, ne bez razloga. Živimo u stresna vremena, a do sada smo već svi na sopstvenoj koži iskusili činjenicu da stres negativno utiče na naše zdravlje, na mnogo nivoa. Ali da li znamo ko je tvorac tog pojma i kako se do njega došlo?

Da bismo to saznali, putujemo u Beč početkom prošlog veka, tačnije 1907. godinu kada se rodio Hans Seli (Hans Selye), čiji su preci pet generacija unazad bili lekari. Otac Hugo, mađarskog porekla, bio je lekar u vojsci Austrougarske monarhije, a kasnije je osnovao svoju kliniku, koju je vodila Hansova majka Maria. Ovaj briljantni dečak je već u četvrtoj godini govorio četiri jezika i pokazivao veliko interesovanje za medicinu. Nakon što je dobio zvanje Doktora medicine i hemije u Pragu, Seli je otišao u Kanadu na Univerzitet Džon Hopkins u Montrealu, gde je i nastala teorija o stresu.

Izvor: Jean-Paul Rioux, Wikimedia

Ali sama ideja rodila se nešto ranije. Još dok je studirao medicinu Seli je primetio da pacijenti s različitim dijagnozama, od tuberkuloze do karcinoma, imaju isti niz simptoma. Kasnije, istražujući u svojoj kanadskoj laboratoriji, primetio je sličnu pojavu kod pacova: bilo da su bili izloženi velikoj hladnoći, imali konkretne fizičke povrede ili primali injekcije sa različitim supstancama, pacovi bi ispoljavali iste simptome. Seli je primetio da oni dolaze u tri faze – prvo bi nastupila alarmna reakcija, pa otpor ili adaptacija i na kraju iscrpljenost i smrt, i nazvao ih je „sindrom opšte adaptacije“ ili „Selijev sindrom“. Seli je, sarađujući sa doktorantom Tomasom MekKionom objavio izveštaj u kom je po prvi put upotrebio izraz stres pomoću kog je obuhvatio sve ove vrste odgovora na neželjene događaje.

Seli je rad u Kanadi započeo s ciljem da identifikuje različite ženske polne hormone koji tada još nisu bili otkriveni. Za tu svrhu prikupio je jajnike krava i ekstrakte iz njih ubrizgavao ženkama pacova  nakon čega je posmatrao reakcije. Autopsije su pokazale iznenađujuće rezultate – uvećanje nadbubrežnih žlezda, atrofiju limfnog sistema uključujući i timus, i čireve na želucu i dvanaestopalačnom crevu, bez obzira na vrstu agensa koja je ubrizgavana u telo životinje. Potom je nastavio eksperiment tako što je pacove izlagao raznim ekstremnim situacijama, na primer stavljao ih je na točak na kom su morale uvek da trče da bi ostale u horizontalnom položaju, ili na krov zgrade fakulteta gde je bilo veoma hladno. Rezultati su bili potpuno isti kao kod pacova kojima su ubrizgavani razni agensi: adrenalna hiperaktivnost, limfatička atrofija i čirevi. Seli je sve ove rezultate povezao sa hipotalamičko-hipofizno-nadbubrežnom osovinom i načinom na koji se telo bori sa stresom.

Kada su jedinke izložene stresorima (bilo spoljašnjim ili unutrašnjim činiocima), prvo ih iznenadi promena, na šta reaguju pokušajem da zadrže ravnotežu, odnosno homeostazu tako što će se usprotiviti promeni, a potom će ih taj konstantni otpor potpuno iscrpeti i dovesti do bolesti i eventualno smrti. Stres je, dakle, niz događaja sa tačnom koreografijom, i može se primetiti kod bolesnika u svim fazama bolesti. On podrazumeva akutno otpuštanje neurotransmitera iz simpatičkog i centralnog nervnog sistema, kao i hormona iz nadbubrežnog korteksa, hipofize i ostalih endokrinih žlezda koje učestvuju u odgovoru na akutni stres.

Danas vlada prava epidemija raznih endokrinih poremećaja i auto-imunih oboljenja za koje nauka nema rešenje. Obično se za takva oboljenja prepisuju sintetički hormoni i bolesti se tretiraju odvojeno, na primer hipotireoza i miomi na materici, koji često idu zajedno, leče se zasebno. Ali, kao što vidimo, stres utiče na čitavo telo, i kod oboljenja koja on izaziva neophodan je holistički pristup: treba lečiti ceo organizam, a ne samo jedan organ. U potrazi za rešenjem, ponovo smo sagledali vrednost takozvanih „adaptogenih“ biljaka. To su biljke koje svojim blagim i upornim dejstvom normalizuju funkcije sistema i organa i pojačavaju otpornost organizma na stres. Adaptogeni deluju na endokrini, nadbubrežni i imuni sistem i tako pomažu organizmu da postigne ravnotežu. Osim što štite telo od negativnih posledica stresa, ove biljke podižu raspoloženje, jačaju imunitet, povećavaju fizičku i mentalnu izdržljivost, jačaju koncentraciju i doprinose hormonalnom balansu. Ali u današnja visoko stresna vremena, važno je i da njegove posledice ne samo lečimo, već i sprečimo – i tu opet na scenu stupaju adaptogeni koji regenerišu organizam, predupređuju nastanak oboljenja i aktiviraju metaboličke procese. Ove biljke bukvalno adaptiraju svoje dejstvo u skladu sa potrebama našeg organizma: na primer, ako imamo previsok nivo nekog hormona, one će uticati na njegovo spuštanje, a ako je nivo prenizak, pomoći će da se podigne – sve dok se ne izbalansira i ustali.

Moderna medicina nas je naučila da očekujemo instant rešenja za svoje probleme. Za razliku od pilula koje će odmah zamaskirati sve simptome, adaptogeni deluju postepeno, i neophodno je redovno ih koristiti najmanje mesec dana kako bismo osetili njihove blagotvorne efekte. A iako ih današnja zapadna medicina često odbacuje kao rešenje, drevne medicine i prakse poput ajurvedske, kineske i ruske u njih imaju puno poverenje.

Jedan od najmoćnijih biljnih adaptogena je zlatna maka. Koren ove biljke koji se vekovima koristi u njenoj postojbini, Peruu, prebogat je vitaminima i mineralima, ali to je i jedina biljka koja sadrži četiri jedinstvena alkaloida, makaina, koji se staraju da se svi njeni nutrijenti pravilno apsorbuju i iskoriste. Maka podiže izdržljivost organizma i imunitet, balansira hormone, pomaže kod neredovnih ciklusa i neplodnosti, blagotvorno deluje na centralni nervni sistem, varenje, mišiće i kosti. Zato je odlična kako za muškarce tako i za žene kojima je korisna ne samo u reproduktivnom periodu, već i tokom menopauze.

Iz tog razloga zlatna maka se u svom najboljem i najiskoristljivijem obliku našla i u Femisan A kapsulama. Ova jedinstvena formula namenjena ženama u reproduktivnom periodu balansira polne hormone, jača plodnost, pomaže kod neredovnih, bolnih i obilnih ciklusa, cista na jajnicima, mioma na materici, endometrioze, fibrocističnih promena u dojkama, ali i povećava nivo energije koja je modernoj ženi danas uvek neophodna. Jer, sve što nam danas treba je ravnoteža.