U senci hormonske oluje koja prati srednje godine, kod nekih žena dolazi do snažne unutrašnje borbe s hranom koja se odražava na telo i psihu. Taj problem, danas sve izraženiji među ženama u srednjim godinama, spontano je dobio i novo ime: „menoreksija”, kovanicu koja se sastoji od meno za menopauzu i anoreksija, od grčke reči za gubitak apetita. Iako još nije deo zvaničnih medicinskih klasifikacija, ona dovoljno govori o specifičnom spoju hormonskih promena, psiholoških pritisaka i složenog odnosa prema sopstvenom telu u ovom životnom periodu. Zbog svega što nosi sa sobom, ovaj fenomen zaslužuje dužnu pažnju, ne samo lekarsku, već i društvenu, emocionalnu i ljudsku.
Menopauza nije samo kraj menstrualnih ciklusa, ona je vrsta prelaza, često napetog i ličnog, od jednog do drugog životnog poglavlja. Prirodni pad estrogena izaziva promene u metabolizmu, distribuciji masnog tkiva, osetljivosti na insulin, ali i u raspoloženju, snazi i energiji. U takvim okolnostima, telo se menja, i žene te promene veoma intenzivno osećaju.
Za mnoge, nejasne promene, čak neznatno povećanje u predelu struka, blago umanjenje elastičnosti kože, neobjašnjiva promena raspoloženja, mogu postati poziv na kontrolu. Kad život u telu više ne odgovara očekivanjima, dolazi do potrebe da se uspostavi nova ravnoteža. Neke žene, pod pritiskom nagoveštaja starosti, društvenih standarda, sopstvenih očekivanja, počnu da koriste odnos sa hranom kao način da povrate osećaj moći nad sobom koja se rasipa. Na taj način se rađa ono što se u popularnom govoru naziva „menoreksija” — ali zapravo je to skrivena ljudska borba između prolaznosti tela i žudnje da se mladost što duže zadrži.
MENOREKSIJA I NAUKA
Naučna istraživanja upućuju da perimenopauza može biti ključni period ranjivosti za pojavu poremećenih odnosa sa hranom. Tako jedna studija pravi analogiju sa pubertetom, i tvrdi da fluktuacije estrogena tokom perimenopauze mogu stvoriti prozor u kojem se obrasci poremećenog unosa hrane mogu pojaviti ili ponovno aktivirati.
Pregled studija o ponašanjima povezanim s hranom tokom menopauze ukazuje da u ovoj tranziciji često dolazi do povećanja epizoda naglih, nekontrolisanih unosa hrane, naročito u fazi perimenopauze, dok se u postmenopauzi češće uočavaju restriktivniji obrasci. Osim toga, jedno od novijih istraživanja ukazuje da je glavna bojazan u ovom dobu strah od dobijanja na masi i gubitka kontrole kad je hrana u pitanju, u kombinaciji s konstantim samoprocenjivanjem tela.
U studiji koja ispituje ponašanja u vezi s oblikom tela kod žena u menopauzi, utvrđeno je da je nezadovoljstvo sopstvenim telom u značajnoj sprezi s tendencijama ka restrikciji, naglim uzimanjem hrane i opsesivnim idealima ishrane — što potvrđuje da slika tela i samopoštovanje igraju presudnu ulogu.
Stoga, iako se termin „menoreksija” ne susreće u zvaničnim dijagnostičkim priručnicima, fenomen koji on opisuje ima čvrstu vezu sa klinički prepoznatim obrascima disfunkcionalnog odnosa prema hrani, posebno kod žena u srednjim životnim godinama.
KAKO SE MANIFESTUJE MENOREKSIJA?
Manifestacije su često diskretne, prikrivene slojevima sujete, stida i opravdanja. Žena može postajati izuzetno pažljiva u izboru namirnica, smanjivati količine obroka, birati rituale — precizne satnice, restriktivne varijante, stroge obroke. U nekim slučajevima se aktivira kompulsivna potreba za biranjem „čiste” hrane, eliminacijom „loših” sastojaka, uverenjem da samo apsolutna kontrola može zaštititi integritet tela koje se menja.
Kod žena u srednjim godinama mnogi simptomi se mogu lako prevideti, jer se preklapaju sa simptomima menopauze, stresa ili drugih zdravstvenih promena:
- Promene težine — nagli pad, fluktuacije ili stagnacija uprkos restrikciji
- Ekstremna fokusiranost na hranu, kalorije, strogi odabir namirnica
- Izbegavanje obroka, smanjene porcije, rituali vezani za obroke
- Preterano vežbanje, prekomerna aktivnost kao „kazna” zbog unosa hrane
- Gastrointestinalni simptomi: nadutost, zatvor, neprijatnosti koje se pripisuju menopauzi, a ne poremećaju ishrane
- Umor, vrtoglavica, hladni ekstremiteti, posledice su restrikcije mikronutrijenata
- Promene raspoloženja, anksioznost, osećaj krivice nakon jela
- Izbegavanje društvenih situacija koje uključuju hranu
- Kod žena koje još imaju menstruacije — amenoreja ili neregularni ciklusi
U drugom uglu spektra mogu se javiti epizode preteranog unosa hrane, često nakon perioda strogog suzdržavanja, što posebno važi u perimenopauzi, gde su često zajedno prisutni impuls za prejedanjem i nagle hormonske promene. Prejedanje potom često prati osećaj stida i krivice, nakon čega se planira nova restrikcija.
Menoreksija može imati različite kliničke oblike:
- Restriktivni tip: žena značajno ograničava kalorijski unos, izbegava „masne” namirnice ili ugljene hidrate, bira veoma restriktivne režime ishrane.
- Purging tip (zagovornik „čišćenja“): ponekad uz restrikciju dolaze epizode čišćenja (laksativi, povraćanje) ili preteranog fizičkog napora.
- Atipična anoreksija: žena može održavati relativno „normalan” telesni indeks, ali je hranom i vežbanjem opsednuta u meri koja narušava zdravlje.
- Drugi specifični poremećaji ishrane: ne ispunjava se pun kriterijum za anoreksiju ili bulimiju, ali postoji ozbiljan nesklad u odnosima prema hrani, težini i telu.
U naučnoj analizi simptoma kod žena u perimenopauzi otkriveno je da su strah od dobijanja na težini, strah od gubitka kontrole prema hrani i samoprocenjivanje oblika tela glavne komponente, kao uzročne tačke u odnosu simptoma. To znači da ukoliko delujemo na te ključne faktore, a ne samo na površinske manifestacije, možemo prekinuti krug eskalacije.
Ali rizici nisu samo psihološki: dugotrajno gladovanje i restrikcije mogu izazvati ozbiljne zdravstvene poremećaje — smanjenje gustine kostiju (što je inače problem u menopauzi), slabost mišića, hormonski disbalans, poremećaj elektrolita i povišen kardiovaskularni rizik. Kada se deficiti gomilaju, telo više nema rezervi da se odupre stresu koji menopauza nameće.
Možda najveći problem koji izaziva menoreksija jeste njena skrivenost, spoljašnja i unutrašnja. Kada žena izgleda „normalno” po indeksu telesne mase, mnogi lekari ne primećuju da postoji poremećaj u ishrani, često pripisujući simptome menopauzi, stresu ili nekim drugim faktorima.
Lekari i nutricionisti često ne postavljaju pitanja o odnosu prema hrani kod žena srednjih godina, pod pretpostavkom da je to pre svega „bolest mladosti”. Pregledi, krvne analize i simptomi često se pripisuju drugim faktorima, i disfunkcija često ostaje skrivena. S druge strane, žene same mogu biti sputane osećanjem stida i ubeđenjem da bi trebalo da su tako nešto već prevazišle, što odlaže traženje stručne pomoći.
KAKO IZAĆI IZ ZAČARANOG KRUGA?
Pa ipak, put izlečenja postoji, i on mora biti nežan, istrajan i slojevit. Potrebno je izgraditi poverenje između tela i uma. Prvi korak jeste priznanje sebi da problem postoji. Drugi, da prolazimo kroz promene koje su neminovne, i da više nećemo biti mlade. Metabolizam se usporava, koža više nije ista, telo se menja. To ne možemo promeniti ma koliko se trudile. Ali ono što možemo jeste da se potrudimo da budemo zdrave.
U nutritivnoj rehabilitaciji, cilj nije vraćanje u period mladosti, nego stvaranje novog odnosa prema hrani, utemeljenog na poštovanju, na slušanju potreba tela, na balansiranju energetskih i nutritivnih potreba. Dobar nutritivni plan mora uzeti u obzir smanjenu bazalnu potrošnju, promene apsorpcije vitamina i minerala u srednjim godinama, kao i jačanje kostiju.
Fizička aktivnost, umesto osude ili kazne, treba postati saveznik, i ona je sada drugačija nego kada smo bile mlade: program snage, fleksibilnosti i postepenog održavanja mišićne mase, bez opsesije oko sagorevanja kalorija. Pokreti koji pojačavaju osećaj oslonca u telu mogu ublažiti duh unutrašnje borbe.
U medicinskom okviru neophodno je redovno praćenje parametara: gustine kostiju, elektrolita, hormona, funkcije srca, jer rezerve koje su nekad bile dovoljne sada mogu biti ugrožene restrikcijom.
U ovom periodu posebno mogu biti od pomoći prirodni preparati. Pored suplemenata, poput vitamina D3 i K2, esencijalnih masnih kiselina i magnezijuma, koristan je i inozitol kao prirodni način da se smanji insulinska osetljivost koja je karakteristična za menopauzu. Femisan Inositol sadrži dve vrste inozitola koje pomažu da se reguliše lučenje insulina, smanje napadi gladi i tako doprinosi očuvanju normalne telesne mase.
Femisan Gold i Femisan B doprinose smanjenju i eliminaciji simptoma menopauze, ali i sprečavaju poremećaje koji su tada česti, poput dijabetesa tipa 2, osteoporoze i kardiovaskularnih smetnji. Ukoliko je menstruacija još uvek prisutna, tokom perimenopauze se može kombinovati Femisan Gold s Femisanom A koji će sprečiti pojačana krvarenja i grčeve.
„Menoreksija” nije samo reč — ona je simbol unutrašnje borbe, adaptacije i potrage za ravnotežom između starenja i osećaja vrednosti. To nije slabost, već često odgovor tela na predugo ćutanje. U srednjim godinama, žene se nalaze na raskrsnici promena, hormonskih, društvenih, emotivnih, i na tom raskršću može se pojaviti potreba da se telo kontroliše kako bi se osetio smisao, sigurnost, identitet. Ali put izlečenja nije u suzdržavanju, već u slušanju. Ne u kazni, već u partnerstvu sa svojim telom. Ne u rigidnosti, već u fleksibilnom okretanju prema promeni. Uz Femisan preparate žena stari kao vino. Postaje zrela, snažna i moćna, i prihvata sebe u potpunosti, a kad shvati da je menopauza doba mudrosti i iskustva, počinje da se oseća odlično u svojoj koži.
