Ako bismo se zapitali šta je to što dominira našim dobom, mogli bismo krenuti od tvrdnje da je čovek rob navike. Mnogo je vrsta zavisnosti u našem društvu, ne samo od uobičajenih ’poroka’ kao što su alkohol, duvan i droge, već su tu i naizgled naivne adikcije, od hrane, mobilnog telefona, interneta, vežbanja… i – posla. Dok nam u glavi odzvanja bezpogovorno ’Moram!’, bacamo se prilježno na posao, ignorišući potrebe porodice, prijatelja, pa čak i sopstvenog tela. Danas smo svedoci jednog novog fenomena modernog doba koje je popularno nazvano „radoholizam“.
ŠTA JE RADOHOLIZAM?
Pojam workaholism – radoholizam prvi je upotrebio američki stručnjak za psihologiju i religiju Vejn Outs 1971. godine u jednoj od svojih 57 knjiga, Ispovesti radoholičara, definišući ga kao kompulsivnu ili nekontrolisanu potrebu za neprekidnim radom.
Iako je radoholizam u poslovnom društvu prihvaćen kao hvale vredna navika, on je smrtonosna bolest koja nema posledice samo po radnika, već i njegovo okruženje, uključujući i kolege. Prosečni radoholičar razmišlja o poslu i kad je kod kuće, u kafani ili u pozorištu. Kad je s prijateljima uglavnom prepričava šta mu se desilo u kancelariji i stalno proverava mejlove i poruke da ne bi slučajno nešto propustio. Kada je na poslu, radoholičar je prepun energije i motivacije. Kad nije na poslu, oseća dosadu, letargiju i strah od neuspeha. Outs je u svojoj knjizi opisao da, kada su u crkvi, radoholičari nisu u stanju da prate službu i uobičajene ceremonije, a kada su u pitanju organizovane crkvene aktivnosti, oni ili neće imati vremena za njih, ili će i njih pretvoriti u još jedan oblik kompulsivnog rada.
Kako je naša kultura postala ’radoholičarska’?
I da li radoholičar zaista uživa u poslu? Koren problema leži u današnjem društvu čiji je postulat sticanje i uspešnost. S prvim doseljenicima na severnoamerički kontinent došao je i stav da je rad bogougodan. Na njemu je izgrađeno i čitavo američko društvo koje je ubrzo ceo svet ubacilo u svoju hiperproduktivnu mašineriju. Zato nije ni čudo što se osamdesetih godina prošlog veka baš u Americi se rodio pojam ’japija’ (yuppie) – mladog, ambicioznog modernog čoveka iz srednje klase u skupom odelu koji teži uspehu i bogatstvu i kome je karijera osnovni identitet. Brojni su filmovi snimljeni na tu temu, dovoljno je da se setimo Majkla Džej Foksa, Toma Kruza ili Melani Grifit u ulogama nesalomivih japija koji neustrašivo grabe napred na korporativnim lestvicama. Mnogi od njih bi provodili skoro polovinu nedelje na poslu – oko 70 sati. Takva vrsta posvećenosti postala je model za buduće poslodavce i od zaposlenih se zahtevalo da sve više vremena provode na poslu ne samo da bi napredovali, već i da bi ga zadržali.
S japijevcima je u zapadnom poslovnom svetu stigao i novi momenat zvani downsizing – smanjenje broja zaposlenih i ukidanje neproduktivnih odeljenja, i smatra se da je od druge polovine osamdesetih ukinuto oko 10 miliona radnih mesta. U poslovnom svetu downsizing je navodno neophodan kako bi se smanjili nepotrebni troškovi i povećala efikasnost, a konačni cilj je, naravno, veći profit.
Radoholizam je tako postao prinudan, jer, iako je ljudstvo drastično redukovano, od onih koji su uspeli da zadrže svoje pozicije očekivalo se da na svojim plećima iznesu isti obim posla. Planovi rada poprimili su nemoguće razmere. Kako bi zadržali posao, zaposleni su morali da ostaju na radnom mestu mnogo duže nego što je to bilo navedeno u ugovorima, i samim tim da rade više nego što su bili plaćeni. Vreme za odmor i porodične obaveze bolno je redukovano.
Nažalost, s prihvatanjem zapadnih vrednosti, taj problem se ukorenio i u našem podneblju. Komunističke vrednosti – osmočasovno radno vreme, osam sati za odmor i osam sati za san, postale su utopija. Sve češće su mnogi prinuđeni da zakidaju vreme od odmora, a ne retko i od sna, da bi ispunili radne obaveze. I to je globalni problem. U Japanu ga zovu ’karoši’ – procenjuje se da radoholizam tamo godišnje odnese preko 1000 života. Kod nas nema tačnih statistika, ali ako se osvrnemo oko sebe, s koliko prijatelja smo uspeli da porazgovaramo a da se ne dotaknemo tema vezanih za posao?
Danas je radoholizam priznati problem u psihologiji sa brojnim definicijama koje se svode na isto. Od Outsove definicije ’kompulsivne i nekontrolisane potrebe za neprestanim radom’, današnji psiholozi se slažu da radoholizam podrazumeva tri komponente:
- osećaj unutrašnje prinude da se stalno posvećujemo poslu,
- stalno prisustvo misli o poslu, čak i kad ne radimo,
- obavljanje mnogo više poslovnih obaveza od onoga što se očekuje od nas, bez obzira na negativne posledice.
Psihologija je takođe otkrila da među radoholičarima dominira pet osobina ličnosti: ekstravertnost, savesnost, prijatnost, otvorenost ka iskustvu i neurotičnost. Radoholizam je najdominantniji kod ličnosti tipa A koju karakteriše motivacija i perfekcionizam.
Danas je radoholičarima posebno teško da ignorišu nagon za poslom u eri pametnih telefona i laptopova koje kompanije dele zaposlenima, a zbog čega je svako svuda i u svakom trenutku dostupan. Iako neke kompanije imaju ’olakšice’ i naizgled brinu o zaposlenima, svi ti programi su dizajnirani s ciljem da se od njih izvuče maksimum. Zato je put do rešenja individualan. Ne možemo mnogo uticati na dužinu svog radnog vremena, ali ono što možemo je da, onog trenutka kad kročimo iz kancelarije, posao ostavimo u njoj. Druženje, vreme s porodicom i godišnji odmor nisu situacije za priču o poslu. Baš nikakvu priču o poslu. Ako smo navikli da pričamo o njemu, sada je vreme da odviknemo, zarad svog zdravlja i sreće naših sagovornika. A kad je mobilni telefon u pitanju, imamo apsolutno pravo da ponekad budemo i nedostupni. Jer na čiviluku treba da visi samo naš kaput, a ne i mi.
A kada nas tempo i stres dovedu do ivice, tu je Optima Forma. Ovaj prirodni preparat na bazi lekovitog bilja omogućiće da se nežno opustimo a da pritom zadržimo bistrinu uma. I, što je najvažnije, da se noću lepo naspavamo.
