Industrijska hrana

Industrijska hrana i Equigal

U životu nema prečica – ako krenemo kraćim putem, kad-tad će nas dočekati naplatna rampa. A cena je najočiglednija, i nažalost najskuplja, kad je ishana u pitanju. Naš najveći neprijatelj danas je industrijska hrana.

Šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka na zapadu se zahuktava seksualna revolucija. Tek stasala generacija tzv. bejbi bumera, rođenih odmah nakon II svetskog rata, koja nije imala prilike da iskusi glad, siromaštvo i ratove, donosi nove, uglavnom hedonističke životne vrednosti, za razliku od generacije njihovih roditelja koju je kriza naterala na skromnost i štednju. Na scenu stupa i kontraceptivna pilula koja ženama omogućava kontrolu rađanja i karijeru. Vreme postaje dragoceno, celodnevno ’robovanje’ u kuhinji više nije ni moguće, ni poželjno. Seksualna revolucija donosi napredak na svim poljima, naročito u primenjenoj nauci. Sve se sada vrti oko udobnosti: moderno društvo zahteva udobnu kuću, udoban prevoz do posla, udobnu sofu ispred televizora, udobnu odeću bez steznika, slobodnu ljubav, laka štiva i TV programe, i – brzu i ukusnu hranu. Pritom, sve mora da bude pristupačno, jeftino i prilagođeno većini. I tako je nastala industrijska hrana.

reklama za večeru uz TV

Iako je seksualna revolucija donela mnoge slobode i napredak, njena najmračnija strana se ogleda u ishrani. To su najviše osetili stanovnici SAD-a, ali nažalost, taj trend se tek zahuktava i danas sve više pogađa i siromašne zemlje. U zemljama koje dugo nisu imale pristup prerađevinama, već se jelo isključivo ono što se skuva kod kuće (što je do nedavno bio i naš slučaj), gojazne osobe bile su vrlo retke. Kako se tržište otvara i prodavnice postaju preplavljene čokoladicama, gotovim pudinzima, kremovima, kolačima, pecivom, grickalicama, pahuljicama, voćnim jogurtima, sosevima, salamama, namazima, gotovom hranom koja se samo stavi u mikrotalasnu rernu i bezbrojnim gaziranim napicima, tako niče sve više gojaznih, i to najčešće među decom.

Zašto je industrijska hrana toliko popularna?

Ovom pojavom detaljno se pozabavio Majkl Mos (Michael Moss), Pulicerom ovenčani novinar i istraživač Njujork Tajmsa. Danas je više od dve trećine Amerikanaca gojazno, a oboljenja poput dijabetesa tipa 2, koronarnih poremećaja, šloga, čak i gihta su u vrtoglavom porastu. Ta činjenica je navela Mosa da se posveti istraživanju ovog fenomena, a rezultate je objavio u knjizi So šećer mast: kako su nas upecali prehrambeni giganti (Salt Sugar Fat: How the Food Giants Hooked Us).

industrijska hrana

Kada uđemo u prodavnicu i odaberemo sok ili zapakovani obrok, nismo ni svesni koliko ljudi, elaborata i novca stoji iza tih proizvoda. Mos to objašnjava na primeru popularnog napitka Dr Pepper, koji je do početka novog milenijuma bio treći najprodavaniji u Americi, pored Koka kole i Pepsi kole. Kako je tržište postalo preplavljeno novim bezalkoholnim napicima, tako je prodaja Dr Peppera opala. Kompanija Cadbury Schweppes je reagovala novim napitkom s novim imenom Red Fusion. Ali ubrzo je nastao problem: konzumentima se nije nimalo dopao. Kako bi se izvukla iz krize, kompanija je pozvala u pomoć legendu prehrambene industrije, Hauarda Moskovica (Howard Moskovitz). Nakon što je diplomirao matematiku i eksperimantalnu psihologiju na Harvardu, Moskovic je radio za vojsku gde je imao sličan zadatak: trebalo je da kreira savršeni gotovi obrok kog će vojnici na terenu u slast pojesti i potrljati pakovanje, jer su do tad uglavnom mrljavili i nisu unosili dovoljno kalorija, pa nisu bili spremni za fizički naporne vojničke izazove. Nakon detaljnih razgovora s vojnicima, Moskovic je shvatio da nije dovoljno samo dodati pojačivače ukusa jer tada nastaje paradoks zvani ’zasićenje specifičnih senzora’ – jaki ukusi preplave mozak što rezultira smanjenjem apetita za njima. Bilo je potrebno nešto što bi zaintrigiralo čulo ukusa, ali tako da ne dominira već da pojača potrebu za jelom. I to nešto ima svoj naziv u prehrambenoj industiji: ’tačka blaženstva’.

Šta je tačka blaženstva?

Svako od nas je iskusio tačku blaženstva daveći se u industrijskim čokoladnim kremovima ili hamburgerima iz popularnih restorana brze hrane. To je onaj osećaj apsolutnog ushićenja i želja da nikad ne prestanemo da jedemo. I tako je Moskovic pronašao formulu koja je nekada ’radila’ kod vojnika, a sad i kod konzumenata Dr Peppera: u složenom elaboratu na 135 stranica proizvođaču bezalkoholnih pića je objasnio kako konzumenti reaguju na jake i blage ukuse, na boju napitka, na razne arome i okidače senzora, senzacije u ustima, na razne sastojke koji dovode do tačke blaženstva, kao i predviđanje koliku će žudnju za proizvodom, odnosno zavisnost, sve to izazvati kod pojedinca. Moskovic je proračunao koje sve ukuse treba dodati kako bi se dobila zadovoljavajuća krivulja na dijagramu, u obliku obrnutog latiničnog slova U, za čiji vrh je zaslužan čitav niz slatkih ukusa u šećernom sirupu koji se koristi kao baza. Šta više, umesto dotadašnja 2 ml sirupa kog je kompanija koristila, bilo je dovoljno 1.69 ml za pravi efekat, čime je Moskovic kompaniji uštedeo milione. A prodaja novog Dr Peppera koji je brendiran pod imerom Cherry Vanilla Dr Pepper je premašila sva očekivanja i dovela do odvajanja kompanije koja se posvetila samo bezalkoholnim pićima, čija vrednost je premašila 11 milijardi dolara.

Reklama za ekspolozivan ukus
Reklamni poster za napitak Dr Pepper sedamdesetih godina

Nije ni potrebno zapitati se da li je prehrambenoj industriji bitniji profit ili zdravlje njihovih konzumenata. Kada su milijarde dolara u pitanju, pohlepa lako izgura etiku. Mos je nakon četiri godine istraživanja i razgovora sa preko 300 osoba koje su radile u prehrambenoj industriji zaključio da se u laboratorijama i na tržištu ulaže svesni napor da se ljudi ’navuku’ na jeftinu hranu koja se lako i brzo konzumira. Amerikanci se polako trezne i danas je sve popularniji trend zdrave ishrane, pa industrija mora da nalazi nova tržišta kako bi zadržala svoje milijarde: siromašnije i zemlje trećeg sveta. U zemljama oduvek poznatim po vitkosti na severu Afrike i na Bliskom istoku danas se sve češće viđaju gojazne osobe koje su željno iščekivale trenutak kad će im biti dostupni ti zanimljivi, šareni, primamljivi paketići super-ukusne hrane. Nama je to dobro poznato, ako se prisetimo vremena kada je otvoren prvi McDonald’s restoran na Slaviji u Beogradu. Čekalo se u kilometarskim redovima kako bi se probao čuveni hamburger u još čuvenijem pakovanju od stiropora, koje se čuvalo i nosilo kući. U zemlji legendarnih pljeskavica i ćevapa ljudi su nagrnuli na ’plastične’ hamburgere, i verovatno bi kupili bilo šta što je tako lepo upakovano. Nakon jela stomaci bi se naduvali, padalo se u letargiju, ali bismo želeli još i uporno se vraćali u ’Mek’.

“INDUSTRIJSKA HRANA JE KAO PORNOGRAFIJA”

Štetnost i povezanost prerađene hrane s gojaznošću je nekako oduvek bila očigledna, ali je bilo vrlo teško dokazati je. Dr Kevin Hol (Kevin Hall) iz američkog Nacionalnog instituta za dijabetes i oboljenja bubrega  kaže da su prerađevine kao pornografija – teško ih je definisati, ali ih prepoznajete kada ih ugledate. I on se bavi istraživanjem epidemije gojaznosti koja hara Amerikom od osamdesetih godina prošlog veka, a glavni osumnjičeni mu je bila prerađena hrana. Pošto je vrlo teško napraviti validnu studiju i dobiti merodavne rezultate o ishrani ljudi van laboratorije, Dr Hol je shvatio da će morati da dovede ljude kod sebe. I tako je organizovao prvu randomizovanu, kontrolisanu studiju u kojoj je učestvovalo 20 ispitanika koji su proveli mesec dana u laboratoriji i jeli isključivo hranu koja im je tu servirana, raspoređenu u 3 obroka i 1 užinu. Dobijali su duplo veću količinu hrane nego što im je potrebno za održavanje postojeće telesne težine, pa su mogli da jedu do sitosti. Svi ispitanici, 10 žena i 10 muškaraca u ranim tridesetim, svakog dana su oko sat vremena radili lagane vežbe. Tokom studije su svi detaljno praćeni, mereni su im vitalni znaci, glukoza, insulinska rezistencija, potrošnja energije, holesterol…

Ispitanici su bili podeljeni u dve grupe, pa bi tokom prvih 15 dana dobijali ili samo ultraprerađenu hranu ili neprerađenu hranu, a potom im je tokom narednih 15 dana način ishrane zamenjen: oni koji su jeli prerađevine, sada su dobijali samo neprerađenu hranu, i obrnuto.

gojenje od nezdrave hrane

Šta je bilo na jednom dnevnom meniju ispitanika u Holovoj laboratoriji? Na meniju u kom je prevladavala industrijska hrana mogli su se naći sok od jabuke, palačinke s margarinom i slatkim sirupom, kobasice od ćuretine, kroketi od krompira, sendvič s belim hlebom, sirom, ćuretinom i majonezom, čizburger, pomfrit, kečap, voćni jogurt i konzervisane breskve. Na meniju sa neprerađenom hranom bili su ovsena kaša sa borovnicama i bademom, mleko, salata sa grilovanom piletinom, jabuke, grožđe, dinstna junetina, kuskus sa limunom i belim lukom, boranija, šargarepa, humus od crnog pasulja.

Ispostavilo se da su, u periodu kada im je servirana ultraprerađena hrana, ispitanici unosili 508 kalorija više nego inače, i svi se ugojili oko 1 kg. Obe vrste obroka bile su ukusne, slične nutritivne vrednosti, s jednakim unosom šećera, ugljenih hidrata, proteina, masti i vlakana. Ono što je bilo drugačije je da su ispitanici prerađevine jeli brže, pa samim tim i više, i da im je trebalo više vremena da shvate da su siti. Ali u suštini problema je isto ono što pominje i Majkl Mos: velike prehrambene kompanije žele da stvore izuzetno ukusnu hranu, pa ukus pojačavaju dodavanjem više soli, šećera, masti i veštačkih pojačivača ukusa, kako bi izazvale i veštački apetit i žudnju za hranom. Svi ti sastojci su jeftini, što omogućava da porcije budu veće za manje para. Svi mogu da priušte ovakve obroke, bez obzira na imovinsko stanje. Svi mogu da ih pokupe usput, ne moraju čak ni da izađu iz auta.

Iako je prerađena, industrijska hrana namerno dizajnirana tako da nam pomuti moć rasuđivanja, jedini način da joj se odupremo je svest. Nažalost, danas moramo preispitivati sve što nam se servira – na tanjiru, u medijima, na svim nivoima života. Moramo preispitivati i ono što nam se servira pod etiketom ’zdrava hrana’. I nema prečica – prerađena hrana nam možda može uštedeti pola sata – sat dnevno, ali nam može oduzeti godine života. Ne smemo dozvoliti da stignemo na naplatnu rampu da bismo to shvatili.

Uključite svest, hranite se zdravo, krećite što više, i ne zaboravite da popijete Equigal!

Equigal tinktura

Prethodni članak
Kuvanje
Sledeći članak
Aromatične energetske kuglice
Select your currency
RSD Srpski dinar
EUR Euro