Bajke i žene

Bajke i žene: kako nas bajke vaspitavaju

Svi smo mi odrasli na bajkama. Bajke, legende i mitovi su osnova ne samo detinjstva svakog pojedinca, već i detinjstva ljudskog roda, i postojale su mnogo pre pisane reči. Iako su domaće bajke deo velikog nacionalnog blaga, one na kojima su naše generacije odrasle su većinom potekle sa zapada, i nametnute su nam, uz jasne i dopadljive slikovnice i crtane filmove, kao standard. Nema deteta koje nije čulo za Pepeljugu i Uspavanu lepoticu ili gledalo čuvene Diznijeve crtane filmove.

Bajke kroz istoriju

Braća Grim su Pepeljugu objavila 1812. godine, ali sama zvanična priča potiče iz 1697. i Bajki Mama Guske Šarla Peroa, francuskog književnika koji je narodne usmene priče pretočio u pisanu zbirku, a koja je, osim Pepeljuge, sadržala i Crvenkapu, Uspavanu lepoticu i Mačka u Čizmama. Pored braće Grim, Pero je inspirisao i Andersena da prikuplja bajke, a istim ’virusom’ zarazio se i naš Vuk Karadžić.

Takav istorijat pisanih bajki pominju književni anali. Nije teško primetiti da su pisci svi muškarci, kao i da se u samim bajkama ponavlja sličan obrazac: muškarac je taj koji je na visokom položaju, kralj ili princ, a žena je siromašna, nemoćna ali lepa i dobrodušna i privlači pažnju princa koji se na kraju njome oženi i izbavlja je iz bede i zla. Vuk Karadžić naše bajke deli na muške i ženske i kaže da su ženske one ’u kojima se pripovijedaju kojejkakva čudesa što ne može biti, a muške su one u kojima nema čudesa, nego ono što se pripovijeda rekao bi čovjek da je zaista moglo biti.’

bajke uglavnom opisuju bespomoćnu ženu i princa koji je spašava

Davno pre pisane reči, bajkovita tkanja kao potku imala su podsvest društva. Svaki dalji čvor koji bi se na njih vezivao sadržao je verovanja, običaje, istoriju, kulturu, društvena pravila, folklor, i iz svega toga moglo se saznati mnogo o toj zajednici ili društvu. Kako su prve društvene zajednice bile okupljene oko žena, odnosno matrifokalne, bajke i predanja nosile su dubok ženski pečat i simboliku. Možda je upravo na to Vuk Karadžić mislio kada je klasifikovao naše bajke kao ženske i muške. Jer ženske su drevnije i sadrže duboku simboliku, a muške su realnije i praktičnije.

Šta nas uče bajke?

Bajke nas od najranijeg detinjstva uče da postoji dobro i zlo, da se poštenje isplati, da čestite prati sreća a da nepošteni kad-tad stradaju za svoja nedela, ali osim najbitnijih društvenih vrednosti, pomažu nam putem simbola da se izborimo sa svojim strahovima i košmarima. U bajkama je smisao jasan, nada je uvek prisutna, baš kao i nevidljiva sila koja bdi nad nama kao dobra vila. Zato bi se moglo reći da je bajka neophodni element odrastanja, baš kao i majka i majčinska pažnja.

skulptura braće GrimPa kako su onda najveći pisci bajki muškarci? Zapravo – nisu. Ono što se uglavnom ne zna je da su moderni tvorci bajki bile žene. Elizabet Vening Heriz (Elizabeth Wannig Harries) u svojoj knjizi čiji bi se naslov mogao prevesti kao ’Dvaput davno’ (Twice upon a Time) pokušava da istoriju vrati na pravi put: malo pre Šarla Peroa a davno pre braće Grim, bajke su 1690. u Francuskoj, pisale i objavljivale conteuses – pripovedačice. Živele su u vreme vladavine kralja Luja 14, autokrate koji je vladao čak 72 godine, sagradio je čuveni Versaj, raskošnu palatu gde je živeo sve do svoje smrti 1715. godine kada je podlegao gangreni.

Iako se vreme vladavine Luja 14. smatra prosperitetnim i Francusku je postavilo u centar sveta, umetnosti i nauke, žene su bile veoma sputane i nisu imale nikakva prava. Obično bi ih udavali već sa 15 godina, zakon ih nije štitio, nisu mogle da rade ili raspolažu imovinom, čak ni onom koju bi nasledile, a o razvodu nije moglo biti ni reči. U slučaju neverstva, ili samog njegovog nagoveštaja, ženu bi u najboljem slučaju slali u manastir na odsluženje dvogodišnje kazne. Za razliku od nje, muž bi mogao da ima ljubavnice bez ikakvih posledica.

Baronesa Mari Katrin d’Olnoa i njene pobunjene bajke
Baronesa Mari Katrin d’Olnoa

U znak bunta protiv represivnog društva, žene iz visokog društva počinju da pišu i organizuju literarne salone. Sam pojam ’bajke’ (contes de fées) skovala je Baronesa Mari Katrin d’Olnoa (Marie Catherine d’Aulnoy). Prva bajka iz 1690. pripoveda o vilinskoj kraljici Felisite koja vlada svojom raskošnom kraljevinom i obasipa poklonima i pažnjom svog ljubavnika princa Adolfa, koji je na kraju ipak ostavlja zarad lične koristi i slave. I tako, kada Šarl Pero objavljuje svoju Mama Gusku, Baronesa d’Olnoa, zajedno sa Kontesom de Mura, i damama L’Eritije, De la Fors i dr.* već uveliko po salonima drži recitale iz njihove štampane zbirke. Njihove priče hvali  najmoderniji pariski časopis, La Mercure Galant, a slavu su stekle pod zajedničkim imenom les conteuses – pripovedačice.

*Marie-Catherine d’Aulnoy, Louise d’Auneuil, Cathrine Bernard, Catherine Durand, Charlotte-Rose de La Force, Marie-Jeanne L’Heritier de Villandon i Henriette-Julie de Murat

Versaj

Pobunjene spisateljice

Bajke Baronese d’Olnoa i njenih sledbenica prepune su ironije, parodije i kritike običaja koji sputavaju slobodu žena, naročito ugovorenog braka, što joj je bilo poznato iz ličnog iskustva. I nju su roditelji sa 15 godina udali za 30 godina starijeg muškarca. Njene junakinje, aktivne heroine, obično svoju sudbinu uzimaju u svoje ruke i do tada zacrtane uloge polova se obrću. U njenoj varijanti Pepeljuge, Finette Cendron, nesrećno zaljubljeni princ tuguje, odbija hranu i pada u depresiju. Kraljevi, očevi i vladari u njenim pričama su nesposobni, pasivni i nerazumni. Ove priče nisu bile namenjene deci, već obrazovanoj publici koja je u njima mogla prepoznati i razumeti simboliku i društvenu kritiku. Naravno, bile su trn u oku sveštenstva koje je žučno zagovaralo da se njihovi književni saloni zabrane u Versaju, kao i bilo šta što nastane iz ženskog pera.

D’Olnoa je objavila 12 knjiga i nekoliko zbirki izmišljenih putopisa, i bila je vrlo popularna za svog života, ne samo u Francuskoj već i u okolnim zemljama. Knjige su joj donele prihode dovoljne da odgaji četvoro dece, od šestoro koliko je rodila ali je dvoje izgubila rano, s obzirom da je njen muž bio privržen kocki, a neko vreme je odležao i u Bastilji pod lažnim optužbama da je kritikovao poreze koje je kralj nametnuo. Po nekim izvorima, te priče su potekle upravo od ljubavnika same Baronese koja je tad imala 19 godina. Izgleda da se Mari Katrin žustro i odvažno borila na svim frontovima i svim sredstvima protiv nametnute muške dominacije. Baš kao i njene heroine.

A šta mi danas možemo naučiti od pripovedačica? Iako žene danas imaju mnogo veća prava, i dalje nose u sebi nesvesni strah i nedostatak samopouzdanja koji im često ne dozvoljavaju da same kroje svoju sudbinu, već im je neophodan ‘princ’ spasitelj. Nije dovoljno samo da se promene zakoni, potrebno je da žene promene svoj sklop svesti. Jedan od načina da to uradimo je da pazimo kakve bajke pričamo svojim kćerima.

Često na našu svest, samopouzdanje i energiju utiču hormoni a hormonski disbalans je najveći neprijatelj žena. Zato je tu Femisan A – prirodni preparat na bazi lekovitog bilja koji štiti ženski reproduktivni sistem.

Femisan A

Prethodni članak
Poređenje s drugima
Sledeći članak
Crveni humus od sočiva
Select your currency
RSD Srpski dinar
EUR Euro