Krevet je naš mali hram bez koga ne možemo da zamislimo život. Danas znamo da nam je potrebno 7 do 8 sati sna i situacije kada ne možemo dugo da zaspimo, ili se probudimo u sred noći i zurimo u plafon mogu nam pokvariti dan koji sledi. Ugađamo sebi maksimalno, krevet nam je udoban, madrac odabran nakon detaljne ergonomske analize, soba zamračena, provetrena, miriše na aromatična ulja, izolovali smo buku i opet – prevrćemo se i nerviramo. Pripisujemo krivicu modernom dobu koje nam ne da mira i spokoja. A kakva je bila istorija kreveta, i da li se nekada bolje spavalo? Mnoge slavne ličnosti patile su od nesanice: Bendžamin Franklin, Vinston Čerčil, Van Gog, Merilin Monro, a britanski Premijer Erl od Rozberija je 1895. čak podneo ostavku koju je, između ostalog, obrazložio i nesnosnom nesanicom.
Kako se nekada spavalo? Da li su ljudi imali mira i spokoja da odspavaju osam sati bez prekida u savršenim uslovima? Vratimo se daleko u prošlost:
PRVI KREVET
Istorija kreveta počinje 8000 godina pre naše ere. Prvi nama poznati kreveti pronađeni su u pećinama gde su spavala nomadska plemena. Praistorijski kreveti bili su zapravo mala, okrugla udubljenja u zemlji, uz zidove pećina. Naš predak bi sakupio travu i drugo dostupno meko rastinje, ispunio ova udubljenja i tu se smestio postrance, zgrčen. Ovakvo mesto za počinak pre bi se moglo nazvati gnezdom nego krevetom. Plemena koja su stalno bila u pokretu i često noćila na nepoznatoj teritoriji, morala su ritam sna da prilagode okolini, naročito divljim zverima koje su predstavljale opasnost po zajednicu. Zato je sigurno najbezbednije bilo spavati u isto vreme kad i predatori. Teško da je naš predak imao taj luksuz da prati prirodni ritam dana i noći i da se skroz opusti u višečasovnom, dubokom snu.
Još u Odiseji, Homer pominje ’prvi san’. U brojnim zapisima, sve do kraja 18. veka, opisuje se segmentirani san, spavanje podeljeno na dva dela. Nešto posle sumraka, ljudi bi otišli na počinak i odspavali prva četiri sata. Potom bi se prirodno probudili i ostali par sati budni, posvećujući to vreme meditaciji, molitvi, druženju, tumačenju snova, kućnim poslovima ili seksu, ili bi čak išli u posete komšijama. U vreme progona Hrišćana, ovo vreme bi se koristilo za religijske obrede. Nakon toga, utonuli bi opet u ’drugi san’ naredna četiri sata. Jedan medicinski priručnik iz 16. veka savetuje parovima da je najbolje vreme za začeće upravo nakon prvog sna.
SPAVANJE U DVE FAZE
Nedavno je otkriveno da jedno pleme u Nigeriji i danas funkcioniše na sličan način, čak koriste fraze ’prvi san’ i ’drugi san’ kojima definišu određena doba noći. Psiholog Greg Džejkobs kaže da je vekovima bilo sasvim normalno da deo noći provedemo u budnom stanju, i da je moderno ubeđenje da moramo odspavati 8 sati u cugu čak i štetno, jer nam svako buđenje izaziva nervozu i anksioznost.
Ako su naši preci sve do nedavno funkcionisali po sistemu ’spavanja u dve faze’, kako se taj običaj izgubio? Istoričar Rodžer Ekirč proučavao je ovu pojavu 16 godina, i došao do zaključka da je glavni krivac za to početak urbanog načina života krajem 17. veka. Pojavom ulične rasvete, svet van sopstvenog doma postao je dostupniji i bezbedniji, i noćni život je ušao u modu. Gradovi su nudili bogatije društvene sadržaje, pa se smatralo da je ležanje u krevetu kod kuće već od sumraka gubljenje vremena. Dolaskom industrijske revolucije uvodi se i celodnevno radno vreme, radnička klasa je iscrpljena pa ne može da priušti da dragoceno vreme za san troši na sitne aktivnosti po kući. Sve više ljudi počinje da pati od poremećaja sna, što dovodi do otkrića prve pilule za spavanje, 1903. godine. Barbital je dočekan s ovacijama, i ubrzo potom masovno zloupotrebljavan.
ISTORIJA KREVETA I NJEGOVIH POŠASTI
Ali, vratimo se krevetima. Od praistorijskih ’gnezda’, krevet se tokom istorije menjao, ali mu je osnova sve do nedavno bila trava, odnosno slama. Kod starih Rimljana, bogati su spavali na madracima punjenim perjem, a sirotinja na slami. U srednjem veku, mračnjaštvo je palo i na san. Krevet je bio luksuz: samo srednjovekovni kraljevi imali su svoje krevete koje bi nosili sa sobom gde god bi putovali. Za većinu, ne samo da nije bilo kreveta, već ni spavaće sobe – spavalo se tamo gde se i živelo, u glavnoj prostoriji uz ognjište, na vrećama punjenim slamom. Umesto jastuka, koristio se panj. Čak ni vlastela nije imala zasebne sobe za svakog člana porodice, već bi se svi ukućani okupljali u jednoj prostoriji koju bi delili i sa bliskom poslugom. Čitave porodice spavale bi u jednom krevetu. Kreveti su obično imali četiri stuba i baldahin, što iz estetskih, ali i praktičnih razloga: sprečavali su razne insekte da padaju na postelju sa tavanica.
Najveća pošast u srednjovekovnoj postelji bile su stenice, pa se krevet svake večeri pregledao i trebio. Sve do 19. veka, ljudi su nuždu vršili u noćnim posudama u istoj sobi gde bi i spavali, i prostorom bi se širili razni telesni mirisi koji su se mešali sa dimom s ognjišta.
Kasnije, jačanjem srednje klase, sve više kuća ima krevete, ali opet, ne za individualnu upotrebu. Ljudima nije bilo bitno samo da im bude udobno i toplo kada se šćućure jedni pored drugih, već je to bilo i pitanje bezbednosti. Razbojnika je bilo na sve strane, pa je bilo neophodno dobro se zatarabiti odmah nakon sumraka i sigurnost naći u grupi.
Interesantno je da su srednjovekovni kreveti bili mali i kratki – neki tek 1,2 metra. Postoje oprečne teorije o ovim krevetima, od toga da se tada spavalo u sedećem položaju iz straha od gušenja, sujeverja da samo mrtvi ’spavaju’ skroz opruženi, do kompleksnih teorija o rasporedu tečnosti u stomaku koje bi u ravnom položaju mogli dospeti do glave i natopiti mozak.
U nekim delovima zapadne Evrope u kasnom srednjem veku bio je popularan ’krevet sandučar’ koji je ličio na veći ormar. Bio je sa svih strana zatvoren, sa vratancima sa strane kod uzglavlja, i izdignut od poda. Ovakvi kreveti bili su dugački oko 1,60m, i u njima se spavalo na 3-4 jastuka. U Holandiji je ovaj običaj opstao sve do kraja 19. veka, naročito u ruralnim oblastima. Ovakav krevet imao je niz prednosti: prljavština bi teže dospevala u posteljinu, ograničeni, mali prostor bi se lakše zagrejao, a davao je i privatnost. Lep primerak ovakvih kreveta može se videti u Rembrantovoj kući u Amsterdamu. Rembrant, koji je živeo koliko od slikanja, toliko i od trgovine umetničkim predmetima, imao je i jedan krevet sandučar specijalno za goste, trgovce, koji bi doputovali i noćili kod njega radi posla.
U našim krajevima istorija kreveta počiva na ’slamarici’ koja je opstala sve do sredine prošlog veka, pa i duže na selima, a običaji koji su nam stigli sa Istoka isključivali su postojanje spavaće sobe, čak i za vlastelu. To najbolje možemo videti u Konaku Kneginje Ljubice, gde je čitav enterijer prilagođen dnevnim potrebama, dok bi se uveče iz ugradnih dolapa vadili dušeci i prostirali po podu.
Nakon ovog kratkog putovanja kroz istoriju, naš krevet nam sve više liči na palatu. Ako se probudite u sred noći i ne možete da zaspite, ne brinite – možda jednostavno funkcionišete u ritmu predaka i potrebna vam je pauza između prvog i drugog sna. A ako ne možete a da ne brinete, tu je Optima Forma. To je prirodni preparat na bazi lekovitog bilja koji eliminiše nervozu, napetost i depresiju i omogućava lakši ulazak u san. Da je imao Optima Formu, Erl od Rozberija verovatno ne bi morao da podnese ostavku.
