Kada su se prvi doseljenici nastanili na severnoameričkom kontinentu, poneli su iz domovine protestantsko viđenje životnih vrednosti: rad je bogougodan i sticanje bogatstva je vrlina kojoj treba težiti, a dokolica greh. Sve što se sukobi s ovim konceptom spada u otpad društva. Nažalost, osim onih koji su se među njima zatekli a koji su imali manjak sposobnosti (ili možda viška skrupula) da stiču po svaku cenu, na putu su im se našli i domoroci – Indijanci koji su masovno istrebljivani, saterivani u geto ili pod prinudom inkorporirani u ’moderno’ društvo.
Nakon ne mnogo vremena i jedne industrijske revolucije, Amerika je zavladala svetom, šireći globalno stav da onaj ko ne radi nije vredan hleba koji jede. Svaki trenutak našeg života mora biti pragmatično upotrebljen. Paradoksalno, danas tu najviše posla imaju baš psihijatri, na kojima je težak zadatak da eliminišu posledice životnog stava na kom je sazdana nacija. I sada se javljaju čitavi duhovni pokreti koji ne retko citiraju baš one koji su nekada bili istrebljivani kako bi se napravilo mesta za novo, ’čisto’ društvo.
’Kada se krv iz tvojih vena vrati u more, i zemlja u tvojim kostima vrati u tlo, možda ćeš se onda setiti da zemlja ne pripada tebi, već ti pripadaš zemlji.’
’Kada se čovek odalji od prirode, srce mu postaje tvrdo.’
’Slušaj vetar. On govori. Slušaj tišinu. Ona govori. Slušaj srce. Ono zna.’
’Ne nasleđujemo zemlju od svojih predaka, već je pozajmljujemo od svoje dece.’
’Tišina je apsolutni spokoj, ili sklad tela, uma i duha.’
DA LI JE DOKOLICA LENJOST?
Beli američki čovek koji je namlatio milione tlačeći druge, prevideo je, nažalost, najveće bogatstvo: mudrost koju je ta iskonska zemlja nosila i savršeni balans čoveka s prirodom. Ali onaj ko teži samo materijalnom, nema oči koje vide nematerijalno. A bez duhovnog bogatstva nema ni fizičkog zdravlja ni mudrosti. To su znali još i stari Grci. Danas se pojam dokolice i lenjosti izjednačava, a u Antičkoj Grčkoj dokolica je bila vrlina atinske gospode: ona je podrazumevala vreme koje je neophodno kako bi se nešto docnije ispravno uradilo, neishitreno, kao i vreme za razgovor, diskusiju, diskors. Naročito je ovo potonje bitno, jer razuman diskors s valjanim argumentima predstavlja temelj istine. Dokolica je ovde bila neophodni element, jer da bi se pojavile briljantne ideje, mozak se mora isprazniti od bespotrebnih misli.
Vratimo se u današnje vreme: koliko nas upražnjava dokolicu? Čak i kada nađemo malo vremena da se opustimo i odmorimo, šta se dešava? Po glavi prevrćemo na stotine misli o tome šta se desilo juče ili strepimo šta će se desiti sutra. I takvo stanje je toliko masovno da je čak dobilo i dijagnozu. Godine 2001. klinički psiholog Ad Vinherhets (Ad Vingerhoets), specijalista za stres i emocije, skovao je novi pojam – bolest dokolice. Vinherhets je posmatrao skoro dve hiljade osoba i beležio simptome koje ljudi osećaju isključivo tokom vikenda i godišnjih odmora. Simptomi na koje su se ljudi najčešće žalili su glavobolja, migrena, umor, bol u mišićima i mučnina. Neki su pominjali i simptome koji podsećaju na virusne infekcije. I oni bi se javljali tokom preko deset godina neradnim danima, i nestajali ponedeljkom.
Ljudi su toliko preopterećeni tokom radne nedelje, da kada dođe vreme za odmor nisu u stanju da se opuste, ili, bolje rečeno, kada ne rade, ne znaju šta će sa sobom. Čak i ako ne patimo od bolesti dokolice, sigurno imamo nekoga u okolini ko je akutni slučaj. Koliko često u društvu srećemo ljude koji mogu da pričaju samo o poslu, stalno se žale koliko je naporan i kako ih kolege i šefovi opterećuju, a onda odu na rajsku plažu i ne ispuštaju tu pretrpanu vreću poslovnih problema.
Da se razumemo, sistemu ovo savršeno odgovara. Ništa bolje nego imati pione koji će živeti samo za posao. Ali da li zaista želimo da tako živimo? Da držimo na desktopu kompjutera sliku rajske plaže, a kada jednom skupimo novca i zaista odemo na nju, ne umemo da uživamo? Nije nam potrebna rajska plaža da bismo spoznali umeće dokolice. Potrebno je da izađemo iz čaure u koju nas je društvo stavilo i preuzmemo odgovornost za sebe. Jer sve ono čime nas poredak naizgled ušuškava, zapravo gradi naše okove. Zato moramo sami postati svesni problema i poraditi na rešenju.
Prvi korak je da u svoj život vratimo instituciju dokolice – vremena samo za nas, kada praznimo um od zamršenih misli i ne osećamo grižu savesti što ništa ne radimo. Kada podignemo noge na tabure, skuvamo kaficu i samo bitišemo. Naši stari su to umeli. A mi smo tu tradiciju izgubili nakon što nas je samlela mašina kapitalizma. Zato – vratimo vreme za predah. Istinski predah. Bez kancelarije, fabrike, šefa i problematičnog kolege. Kada to uspemo, sigurno je da ćemo biti crne ovce, ali bićemo slobodne ovce.
Jer, kao što rekoše junaci s početka priče, ’Mrzeće te zato što si drugačiji i ne živiš u skladu sa društvenim normama, ali duboko u duši će ti zavideti što nemaju hrabrosti da budu kao ti.’
A ako nam je teško da se opustimo kada rešimo da nam dokolica bude redovan pratilac, tu je Optima Forma. Ona će nasa na prirodan način osloboditi napetosti i omogućiti da bez griže savesti pijuckamo kafu zavaljeni u svoju omiljenu fotelju, iako nas čeka bezbroj obaveza.