’U ljudskom organizmu postoji nagon da procenjuje sopstveno mišljenje i sposobnosti’, bila je polazna hipoteza Leona Festingera, socijalnog psihologa koji se bavio istraživanjem društvenih odnosa. Početkom pedesetih godina prošlog veka Festinger je dobio sredstva da organizuje istraživanje, koje je 1954. rezultiralo zvaničnom studijom. Iako su se brojni sociolozi i psiholozi bavili ovom temom, Festinger je bio prvi koji je upotrebio pojam ’socijalno poređenje’. Zašto je poređenje s drugima toliko prisutno u našem društvu?
PO ČEMU MERIMO SVOJ USPEH?
U engleskom jeziku postoji fraza ’Keeping up with the Johnses’, što, grubo prevedeno, znači ići u korak s komšijama, parirati im uglavnom u materijalnom smislu. Ako komšija kupi nov auto, nama naš odmah deluje kao najgori krš, pa počinjemo da razmišljamo da ga i mi zamenimo. Ako komšija ide na egzotična putovanja, i mi osećamo potrebu da uplatimo skup aranžman, iako nam je možda potrebnija banja, ili nova veš mašina. U zapadnom svetu je ovaj problem bio dosta izraženiji nego kod nas, iz jednostavnog razloga što smo živeli u drugačijem društvenom uređenju. Ali sa padom socijalizma i prilivom kapitalističkih trendova, a naročito pod uticajem društvenih mreža, taj problem kod nas postaje sve izraženiji.
Svako od nas ima potrebu da sebe procenjuje tako što će se porediti s drugima. Vrednost sebe kao bića i svojih shvatanja potvrđujemo na osnovu neke vrste standarda koji postoji u našoj sredini. I to učimo od malena. Porede nas roditelji sa drugom decom, ocenjuju nas u školi, jedne hvale, druge kude, poredimo se sami sa svojim vršnjacima, pa kasnije kako odrastamo sa kolegama, komšijama, rođacima…
Festinger je napravio razliku između uzlaznog i silaznog društvenog poređenja: uzlazno je kada se poredimo s onima koje smatramo boljima od sebe, a silazno suprotno, sa onima od kojih verujemo da smo mi bolji. A da li ćemo izabrati jedno ili drugo, zavisi mnogo od naše motivacije. Ambiciozne i motivisane osobe, kad god imaju šansu, porediće se sa boljima od sebe. Neko ko je nezadovoljan, nema dovoljno motivacije ili traži izgovor, porediće se sa lošijima od sebe.
Ali ne mora biti uvek poređenje s drugima, već i sa samim sobom: možemo tragati za sopstvenim kvalitetima kako bismo se uzdigli, ili porediti se sa sobom iz ranijih dana. Očigledno, određena doza komparacije je pozitivna i može nam pomoći da unapredimo sopstvenu ličnost.
Problem u današnje vreme nastaje iz razloga što ono što vidimo najčešće nije takvo kakvo je. Živimo u ‘fotošopovanom’ svetu gde sve poprima natprirodan izgled. Nije ni potrebno objašnjavati koliko štete može da nam nanese opsesija da se poredimo sa savršenim fotografijama svojih ‘prijatelja’ s društvenih mreža. Koliko su nam društvene mreže omogućile da se povezujemo i imamo pristup moru informacija, toliko su nam učinile i đavolju uslugu konstantnim navođenjem da se poredimo i takmičimo s drugima.
POREĐENJE SA DRUGIMA I NAŠE SAMOPOUZDANJE
Ukoliko se nalazimo u teškoj situaciji kada nemamo snage da se izborimo s problemima i zauzmemo čvrste stavove, socijalno poređenje na društvenim mrežama može da nam gadno podkopa samopouzdanje. Paradoksalno, s pojavom i jačanjem društvenih mreža, porastao je i globalni nivo usamljenosti, depresije, zavisti, narcisoidnosti, a značajno opao kvalitet društvenih veština. Jedno istraživanje je pokazalo da je čak 60% osoba potvrdilo da im društvene mreže negativno utiču na samopouzdanje. Moderno dostignuće koje bi trebalo da nas povezuje, zapravo nas razdvaja i otuđuje.
Ako nismo u stanju da izgradimo sopstvenu svest i čitamo između redova, bićemo potpuno zavedeni slikama skupih večera, savršenih brakova i porodičnog života, idealnog posla, blistave šminke, garderobe, tirkiznog mora i peščanih plaža u pozadini. Kvalitet života danas se procenjuje brojem ‘lajkova’ postavljenih fotografija, kvalitet prijateljstava kalkulisanjem koliko nas neko podržava na nekoj mreži i ‘šeruje’ naše postove, kvalitet braka na osnovu slika nasmejanih parova, koji verovatno okreću leđa jedno drugom odmah nakon okidanja blica. Kao da postojimo samo ako smo prisutni na ekranu. Zato nije ni čudo što danas svetom hara novi sindrom: strah da nešto propuštamo. FOMO – ‘fear of missing out’ je strah da ljudi oko nas doživljavaju svakojaka zanimljiva iskustva koja mi propuštamo, pa imamo stalnu potrebu da proveravamo na mrežama šta drugi rade.
Danas nove generacije odrastaju uz društvene mreže, i nažalost, možemo očekivati da će nerealni standardi lepote i uspešnosti kojima su okruženi donositi nove sindrome i mentalne poremećaje. Deluje kao da nam naše vreme nudi samo dve opcije: da se lažno predstavljamo i trošimo silnu energiju da održimo tu lažnu sliku, ili da patimo zbog toga kakvi smo i što nismo savršeni.
Naravno, postoji i treća i jedina ispravna opcija: da budemo to što jesmo, čestitamo komšiji na novom autu i nastavimo da s istim elanom vozimo svoj, ili idemo peške, šta god nam više odgovara. Biti svoj nije lako, jer da bismo dostigli taj nivo mentalnog sklopa potrebno je da izgradimo jedan vrlo bitan štit – od tuđeg mišljenja. A taj štit se gradi samopouzdanjem.
Ako nas poređenje s drugima opterećuje, bilo da se samovoljno njime bavimo ili nam ga drugi nameću, Optima Forma nam može pomoći da se opustimo, smanjimo negativne posledice stresa i bolje spavamo. A kad smo opušteni, manje ćemo se i porediti.
