Jedan od najkrupnijih problema današnjice je gojaznost koja poprima razmere epidemije. Okruženi smo raznim savetima kako smršati, dijete postaju sve komplikovanije i skuplje, često je neophodna stručna pomoć, i sve to navodi na logično pitanje: ako u životinjskom svetu ne postoji gojaznost, kao što je nije bilo ni u praistoriji čoveka, otkud nama danas? Gde je naša prirodna vaga, naš gravitostat?
Jedine gojazne životinje koje možemo videti su one koje su pod ’negom’ čoveka. Životinja u prirodi, osim što nema uvek dostupnu hranu, i kada je ima zna kada je dosta, bez razmišljanja, brojanja kalorija i komplikovanih elaborata. Kako je civilizacija, koja je omogućila da odemo na Mesec i do najdublje tačke okeana, došla u situaciju da nije u stanju da reši jedan tako naizgled jednostavan problem?
Zašto smo gojazni?
Tim sa Univerziteta u Geteborgu u Švedskoj, predvođen profesorom Jansonom proučavao je fiziološke funkcije miševa i pacova u pokušaju da pronikne u tajnu gojaznosti. Ubacivanjem kapsula u stomak miševa i pacova težine 6, odnosno 80 grama, naučnici su imali za cilj da kod njih imitiraju gojaznost. Nakon samo dve nedelje životinje su izgubile na telesnoj masi, miševi 4 grama, a pacovi oko 55 grama. Šta više, izgubljeni kilogrami su poticali direktno iz telesnih masti, a kod životinja se poboljšalo i stanje insulina.
Rezultat je naveo naučnike do zaključka da su, nakon dodavanja veštačke telesne mase, glodari sami smanjili unos hrane. Profesor Janson je tu pojavu objasnio kao postojanje ’prirodne vage’ u organizmu koja šalje signal mozgu da je vreme da se manje jede. Tim je ovakvom sistemu regulisanja telesne težine dao i odgovarajući naziv: gravitostat.
Iako je ova teorija tek u povoju i treba je još dokazati, veruje se da se ’senzori’ za gojaznost nalaze u kostima, konkretno u butnoj kosti. Do tog zaključka se došlo tokom druge studije, kada su stvorene genetske mutacije kod miševa tako da imaju manjak osteocita, koštanih ćelija čija je uloga, između ostalog, i da signaliziraju kada su kosti preopterećene. Miševi bez osteocita nisu bili u stanju da izgube višak telesne mase, za razliku od onih koji nisu prošli kroz genetsku mutaciju.
I tu se vraćamo na pitanje – zašto danas toliko kuburimo s gojaznošću, više nego ikad tokom istorije? Rezultati ovih studija ukazuju da je razlog u sedentnom načinu života. Danas sedimo više nego ikad, i nedostatak kretanja je negativno uticao na našu ’unutrašnju vagu’. Poremetili smo gravitostat. Njegovi fini senzori više nisu u stanju da otkriju kada su nam kosti opterećene.
Šta nam je činiti da poboljšamo gravitostat?
Potrebno je obavezno smanjiti vreme koje provodimo sedeći, što više stajati, hodati, vežbati. A na nauci je da dalje ispita teoriju o gravitostatu, i eventualno dođe do ’leka’ koji bi ga kalibrisao. Ali ako je rešenje tako jednostavno, zašto nam je to toliko teško? Prethodne studije rađene od pedesetih godina prošlog veka na ovamo, uključujući i nedavnu koja je rađena na 6 klinika u SAD-u, došle su do zaključka da gojaznost izaziva nedostatak leptina, koji ima moć da kontroliše apetit. Leptin je proteinski hormon koji igra ulogu u regulisanju unosa i potrošnje energije. On šalje signal hipotalamusu kada dođe do sitosti. Ali leptin ima i drugu ulogu: u eri gladi on poručuje organizmu da štedi potrošnju energije.
Osim gojaznosti, još jedna karakteristika našeg modernog doba je da za sve tražimo prečice. Pitanje je da li su sve dosadašnje teorije o gojaznosti tačne, ali odgovor je da sigurno ne postoji magična pilula. Osim što se ne krećemo i provodimo previše vremena prikovani za televizor i kompjuter, okruženi smo i hemikalijama koje deluju kao endoktrini disruptori – remete rad naših hormona. Bisfenol-A, ftalati, atrazin, PFOA… sve su to sintetičke materije koje se masovno koriste kako bi nam olakšale život, a zapravo u našem organizmu imitiraju hormone, i to od najranijih dana. Istraživanja su pokazala da čak 96% trudnica u SAD-u u urinu ima BPA – bisfenol-A, koji liči na estradiol i vezuje se za receptore estrogena u organizmu, a dokazano uzrokuje gojaznost.
Dakle rešenje mora biti kompleksno, i moramo mu pristupiti savesno. Što više kretanja, što zdravija hrana, najbolje ona u izvornom obliku koju sami pripremamo, izbegavanje plastike, pesticida, konzervanasa, aditiva… svega što nije prirodno. Samo tako možemo kalibrisati naš ’gravitostat’.
Hranite se zdravo, krećite što više, i ne zaboravite da popijete Equigal!
