Koliko god da smo uspešni, pa čak i ako smo svetski poznati, ipak smo samo ljudi, ranjivi, nesigurni i podložni sumnjama. Sumnjamo u svet oko sebe, a najviše u sebe. Da li je naš uspeh stvaran, da li je naša stručnost utemeljena, da li su naša dostignuća realna, ili se sve to može u jednom trenutku srušiti, i svet će videti da smo samo prevaranti? Ako vas ovakve misli more, znajte da niste jedini: one pohode mnoge uspešne ljude, među njima su i Tom Henks, Kejt Vinslet, Nil Armstrong, Maja Anđelu, Mišel Fajfer, Ema Votson, Robi Vilijams… I takve sumnje imaju svoje naučno ime: sindrom uljeza ili impostorizam.
’Još uvek strepim da će u svakom trenutku doći policija za antitalenat da me uhapsi’, lepo je to na šaljiv način objasnio kanadski komičar Majk Majers.
ŠTA JE SINDROM ULJEZA?
To je psihološka pojava kada neko sumnja u sopstvena dostignuća i gaji dubok skriveni strah da će biti razotkriven kao prevarant, uprkos mnogobrojnim dokazima o svojoj kompetentnosti. Pojam su skovale dve psihološkinje davne 1978. godine – Dr Polina Klans i Dr Suzen Ajms (Dr. Pauline R. Clance and Dr. Suzanne A. Imes) nakon istraživanja na uzorku od 150 izuzetno uspešnih žena. One su sve bile vrlo cenjene u svojim profesionalnim krugovima, ali uprkos tome, kao i akademskim diplomama i dostignućima, taj uspeh su pripisivale srećnim okolnostima i uverenju da su njihova inteligencija i sposobnosti precenjeni. Klans i Ajms su smatrale da je na nastanak ovog mentalnog okvira kod uspešnih žena uticao niz faktora, od kojih su najveću ulogu igrali stereotipi o ženskom rodu, porodični, kulturni i društveni odnosi, a utvrdile su da žene koje pate od ove pojave ispoljavaju i simptome depresije, anksioznosti i niskog samopouzdanja.
Bilo je i logično pomisliti da će žene biti te koje će najviše patiti od ovog sindroma, imajući u vidu činjenicu da su vekovima bile u drugom planu i da se od njih očekivalo samo da se brinu o porodici. I sada, kada su mogle da se posvete karijeri, u podsvesti su nosile sva pretrpljena omalovažavanja svojih ženskih predaka. Međutim, kasnije studije su pokazale da od sindroma uljeza ne pate samo žene, već podjednako i muškarci. Klans i Ajms su napravile skalu na osnovu koje se može proceniti postojanje i obim sindroma uljeza kod pojedinca, a kojom se mere aspekti straha: straha od procenjivanja, od nemogućnosti da se održi uspešnost, od ubeđenja da nismo podjednako sposobni kao drugi. Kasnije je psihološkinja Valeri Jang (Valerie Young) identifikovala pet podgrupa unutar sindroma: perfekcionista, superžena/muškarac, prirodni genije, solo-izvođač i ekspert. Na početku svoje knjige Tajne misli uspešnih žena: zašto sposobni ljudi pate od sindroma uljeza, i kako napredovati uprkos njemu, Jang daje šest pitanja koja treba da postavimo sebi:
- Da li svoj uspeh pripisujete sreći, dobrom tajmingu ili kompjuterskoj greški?
- Da li mislite ’Ako ja to mogu, to može svako’?
- Da li mučite sebe zbog najmanje greške u svom radu?
- Da li vas poražava čak i konstruktivna kritika, i vidite je kao dokaz svoje nesposobnosti?
- Kada postignete uspeh, da li potajno osećate kao da ste ih opet prevarili?
- Da li brinete da je samo pitanje vremena pre nego što vas ’razotkriju’?
’Ako ste odgovorili ’da’ na bilo koje od ovih pitanja, onda znate da stvarno nije bitno koliko ste pohvala dobili, koliko diploma stekli, ili koliko ste se visoko uzdigli. Istina, mnogi vas vide kao inteligentnu ili talentovanu osobu, možda čak i briljantnu. Ali vi niste jedan od njih. Zapravo, vi duboko sumnjate u svoje sposobnosti. Bez obzira koliko toga ste postigli ili šta ljudi misle, u dubini duše ste ubeđeni da ste uljez, lažnjak, prevarant’, kaže Jang.
KAKO SE ISPOLJAVA IMPOSTORIZAM?
Sindrom uljeza ne ispoljava se samo na polju karijere, već je prisutan i u međuljudskim odnosima, kada verujemo da nećemo ispuniti očekivanja svojih prijatelja ili partnera, jer smo pomoću nekog čudnog trika uspeli da im se dopadnemo, ali zapravo nismo dostojini naklonosti koju dobijamo.
Važno je napomenuti da sindrom uljeza nije mentalni poremećaj, već pojava. U suprotnom, većina populacije bi bila bolesna. Neka istraživanja u Velikoj Britaniji su pokazala da čak 85% osoba ima osećaj da nisu dovoljno kompetentni za svoj posao, ali samo 25% njih je svesno da je u pitanju ovaj sindrom. Iako se ne radi o poremećaju, ova pojava ukazuje na nisko samopoštovanje i povezuje se sa simptomima depresije.
A kako dolazimo u situaciju da patimo od ovog sindroma?
Osim pritisaka koje trpimo na fakultetima i u firmama, klica sindroma uljeza može se razvijati od najranijih dana – u porodici koja nas je obeshrabrivala, terala da se poredimo s drugima i težimo savršenstvu. U porodicama sa više dece obično se koriste ’etikete’ – jedno je duhovito, drugo atletski tip, treće osetljivo, namćor, itd. Ako se jednom detetu prilepi etiketa da je pametno, drugo će se možda sve vreme truditi da dokaže roditeljima da nisu u pravu, a ako je ’izabrano’, onda će biti pod užasnim pritiskom da opravda roditeljska očekivanja. Naravno, i roditelji su samo ljudi.
’Što više analiziramo ljude, to više nestaju razlozi za analizu. Pre ili kasnije dolazimo do te užasne univerzalne stvari koja se zove ljudska priroda’, reče Oskar Vajld.
Klans i Ajms su navele četiri odbrambena mehanizma koja nesvesno koristimo da se zaštitimo od ovog sindroma: naporan rad i preteranu pripremu, ili suprotno, suzdržavanje, šarmiranje i prokrastinaciju. Jang dodaje još tri: nenametljivost, samo-sabotažu i nezavršavanje. Prepoznavanje ovih mehanizama kod sebe može nam pomoći da osvestimo problem i prevaziđemo ga. Na primer, neko ko odradi sve što je potrebno za disertaciju, ali je nikada ne završi, potajno se plaši mišljenja i osude drugih. Suzdržavanje da damo svoj maksimum utemeljeno je u posvesnom verovanju da nećemo uspeti, pa je bolje da ljudi misle da smo lenji nego glupi. Taj mehanizam je često izražen kod inteligentnih adolescenata koji ’popuste’ u školi.
I kako prevazići ovaj problem? Valeri Jang kaže da nam sindrom uljeza toliko udara na emocije da nije jednostavno prevazići ga zdravim razumom. Potrebno je da se upustimo u ozbiljniju samo-analizu, a možemo se poslužiti sveščicom u koju ćemo beležiti trenutke koje prepoznamo kako bismo kasnije lakše rekonstruisali svoj ’put uljeza’, i otkrili šta je izazvalo taj osećaj neadekvatnosti. Ali sve se svodi na to da je u osnovi ovog problema negativno uverenje koje imamo o sebi, a sve što mi treba da uradimo je da shvatimo da je to uverenje lažno.
U želji da nas podseti da je odgovornost na nama, Jang navodi reči Elinor Ruzvelt: ’Niko te ne može naterati da se osećaš inferiorno bez tvog pristanka.’
A u trenucima kada nismo u stanju da se nosimo sa stresom i zebnjom, tu je Optima Forma. Ovaj prirodni preparat na bazi tri lekovite biljke opustiće nas a da nas pritom ne ošamuti, uveče će nam obezbediti dobar san a tokom dana dobru koncentraciju i pamćenje. I odagnati strepnju da će po nas doći policija za antitalenat!
